Православна Српска црква (Р. Грујић) 4
| ←претходно | ПРАВОСЛАВНА СРПСКА ЦРКВА Писац: Радослав Грујић |
даље→ |
1. Српска Црква за Светског Рата. — Упоредо с народом својим и Црква је наша, а нарочито Црква у Србији, имала да издржи, за време рата и под окупацијом, врло многе патње и невоље. Аустријанци су одмах у почетку рата позатварали или интернирали многе српске свештенике; а у пограничним областима Босне и Срема многи су свештеници мучени, испребијани, невини суђени, стрељани и вешани а понеки и без суда убијани. Бугари су још већа зла починили. Они су у Феризовићу спалили скопског митрополита Вићентија и његовог ђакона, а побили преко 200 свештеника и калуђера, да би лакше побугарили народ... Митрополит београдски Димитрије избегао је са Краљем Петром, војском и народним представницима на Крф; а епископе који су остали били у својим епархијама одвеле су одмах окупаторске власти у Бугарску и Мађарску. У том ропству, епископи и други представници Српске Цркве, трпели су често више него остали интернирци. А свештеници наши, који су поштеђени од интернације, изложени су били тако исто врло тешким моралним и материјалним страдањима. Но у тој општој невољи већина народа нашег осећала се ближе Богу, па је и опет, као некад у стара времена, окупљао се у цркве и манастире своје, где су понеки заостали родољубиви свештеници живом речју у алегоријама, а још више поверљивим шапатом, снажили му веру у боље дане и потпуно ослобођење...
У аустријском делу окупиране Србије, као и у свима другим крајевима под аустро-угарском влашћу прогањана је и ћирилица, те је изашла била наредба, да се и црквени представници имају служити само латиницом. — Уз то је непријатељ попалио и порушио неке пограничне цркве и манастире, који му на путу беху; а многе је опљачкао и поробио, претворио у штале, коначишта и магацине. Његови офисири н војници, као некад Турци, односили су из цркава све драгоцености, а нарочито путире — да из њих „напијају гостима" када се као победници врате кућама својим... Однесене су и многе скупоцене одежде, те су од њих по непријатељским земљама кројени разни собни украси, прслуци и други делови мушког и женског одела. А од уметничких орнамената, од драгоценог метала и камења, са старих крстова, и других црквених предмета, прављена су дугмета за манжете, прстење, женске огрлице и обоце...
Избегли део народа нашег имао је своју цркву скоро по свима крајевима света, куда га је стицај околности бацио.[1] — Тако је на Крфу закупљена била једна грчка црква и у њој су редовно, обично војни свештеници, обављали богослужења. Ту је било и седиште српског митрополита за цело време изгнанства. У Риму је био посебан свештеник за тамошњу српску колонију, а богослужење је вршено у руском храму. И по Швајцарској и Француској, где је сразмерно највише било наших избеглица, био је по јецан представник наше Цркве у разним већим местима, као што су Женева, Цирих, Марсељ, Тул, Лион, — а главни представник беше један прота у Паризу. Свуда су ту обављана и богослужења у закупљеним просторијама, те су их поред Срба посећивали и многи странци... И у Алжиру и Тунису у Африци обављано је наше православно богослужење за оболеле српске војнике и избеглице. За избеглице наше у Русији, који су се преко Сибирије, Јапана, Индије и Суеца враћали у Отаџбину своју, уређена је била нарочита црквица прво у посебном вагону, а доцније на морском броду.
Но најјачи рад наше Цркве беше у Енглеској, иако је тамо врло мало избеглица било. Енглеска Англиканска Црква уопште показала је према страдалничкој Српској Цркви много пажње и предусретљивости. — Она је у Лондону и Оксфорду ставила на расположење Србима своје храмове за богослужења и допустила представницима Српске Цркве, да и у другим њеним храмовима проповедају о Српству и Православљу. Архиепископ кентрберијски долазио је сам у српски храм, да присуствује видовданској свечаној прослави... И многи други представници Англиканске Цркве бринули су се за Српску Цркву, а нарочито за подизање нашег свештеничког подмлатка. Они су отворили Српску Православну Богословију у Кадсдону (Cuddesdon), где су радили српски и енглески наставници. А у Оксфорду на Теолошком Факултету и данас се издржава, из нарочитог енглеског „Српског Фонда", 12 наших студената. Ту је основана и Библиотека, у коју су прикупљане књиге за Богословски Факултет у Београду...
У Лондону су штампане и књиге на српском језику за избеглице и војнике, а нарочито Молитвеници, Филаретов Православни Катихизис и др. — Штампане су и многе књиге на енглеском језику са задатком, да упознаду Енглезе са Србима и њиховом Црквом; а главни је радник на том пољу био јеромонах, садањи жички епископ Dr. Николај Велимировић. Важно је и врло лепо илустровано дело Serbian Orthodox Church — Српска Православна Црква, у издању америчког професора Dr. М. Пупина, са сврхом, да прикаже Енглезима културне и уметничке способности српске на дивним споменицима прошлости.
2. Руска Црква у Србији. — Пред ужасима бољшевичке владавине, која је Руској Цркви задала силан ударац и побила врло многе представнике њене, уклонили су се многи епископи, свештеници, калуђери и калуђерице, те се настанили по разним земљама. У наше крајеве, дошло је, поред десетак тисућа руских интелектуалаца, осам епископа и око педесет свештеника и калуђера. Народ и Црква наша примили су их са саучешћем... Свештеници су намештени већином по парохијама наших, од Бугара поубијаних, свештеника; а епископи и калуђери размештени су махом по манастирима нашим. За калуђерице испражњен је мушки манастир Кувеждин у Фрушкој Гори и предат њима да га населе.
У већим нашим местима, као што су Београд и Земун, где се сабрала најјача интелигенција руска: професори Универзитета, ђенерали, лекари, инжињери и др. постоје, поред научних друштава, и религијско-просветна друштва, која држе недељне састанке и предавања из области вере и црквеног живота. — У Земун је, почетком 1920. г., донесена из Русије и једна чудотворна икона Мајке Божије из Курска,[2] те су са њом, по руском обичају, чињени мали крестњи ходи у свечаним литијама. А септембра и. г. позвао је, главни заповедник протубољшевичке војске, ђенерал Врангел епископа Теофана да дође са чудотворном иконом на Крим, да му буде вером у помоћи у његовим тешким напорима против бољшевика... И икона је свечано испраћена на повратак у своју Отаџбину.
По многим местима основали су Руси и појачке зборове, у којима радо учествују и највиши и најобразованији кругови, па и стари ђенерали, пуковници и други. — Међу њима су врло многи снажни вером и врше хришћанске религијске дужности не само по навици, него и по дубоком унутрашњем уверењу.
3. Статистички преглед[3] Српске Цркве. — Срба, Хрвата и Словенаца има у свему око 11.800.000. И готово се сви, од 1. децембра 1918. г., налазе уједињени у својој слободној и великој Краљевини. Једино око 600.000 Словенаца, Хрвата и Срба по Горици, Трсту, Истри, Реци, Острвима и Северној Далмацији налази се још под окупаторском талијанском влашћу; а неколико десетина тисућа корушких и штајерских Словенаца припало је Аустрији. Око 50.000 Срба и Хрвата по Угарској, Барањи и Бачкој остало је под Мађарима, а нешто мање и под Румунима у Банату. Уз то има око 300.000 Срба и Хрвата по Америци и другим земљама. — Према томе у нашој Краљевини налази се данас око 10.800.000 Срба, Хрвата и Словенаца; а око 2.000.000 осталих припадника наше државе чине разни други народи, нарочито: Немци, Мађари, Арбанаси и Јевреји.
По вери се народ наш дели на Православне, којих има око 6.500.000 душа, Римокатолике са близу 4.300.000 и Муслимане са скоро 1.000.000. — Срби су готово сви Православни, Хрвати и Словенци су Римокатолици; а Муслимани су, у великој већини, наше крви и порекла, али се по вери још увек називају Турцима. Унијата има код нас око 50.000. Од њих су само 10.000 Срби по северо-западној Хрватској, Далмацији и Словеначкој, а остало су Русини насељени по Војводини, Славонији и Босни. Око 20.000 Словенаца су Протестанти; а око 4000 Срба и Хрвата јесу Назарени и Суботари, који су расејани по Војводини, Срему и северној Србији. У Славонији се налази и једно читаво село Калвина наше народности. То су Тординци са 600 душа, који имају и свога пастора; а веру ту примили су још за турских времена...
Само су Србија и Црна Гора чисто православне области. — У Старој Србији и Маћедонији две трећине су Православни, а остало Муслимани и Римокатолици, којих је једва 30.000. Босна и Херцеговина су скоро на пола Православне; а од друге половине већи део чине Муслимани, мањи Римокатолици. У Хрватској и Славонији тек је једна четвртина Православних; остало су у великој већини Римокатолици. Сличан је размер и у Војводини; а у Далмацији је тек једна шестина Православних. — Словенија је опет чисто римокатоличка област.
Православни Срби организовани су у Српску Патријаршију[4] и имају 24 епархије са 3 обласна митрополита (Београд, Карловци, Цетиње) и 21-им епископом. — Уз то има 117 протопресвитерата, 3074 парохије, 3179 свештеника, 191 манастир, 346 калуђера и 83 калуђерице, са близу 3000 цркава и капелица. — По областима су овако распоређени:
| ЦРКВЕНЕ ОБЛАСТИ: | Број душа: | Епархија: | Протства: | Парохија: | Свештеника: | Манастира: | Калуђера: | Калуђерица: |
| Карловачка Митрополија | 1200000 | 7 | 28 | 721 | 722 | 27 | 108 | 60 |
| Цетињска Митрополија | 400000 | 3 | 15 | 200 | 200 | 16 | 25 | 0 |
| Београдска Митрополија | 2800000 | 5 | 18 | 904 | 1000 | 54 | 90 | 0 |
| Стара Србија и Маћедонија | 1000000 | 3 | 14 | 760 | 800 | 72 | 50 | 23 |
| Далмација и Бока | 120000 | 2 | 9 | 104 | 80 | 11 | 38 | 0 |
| Босна и Херцеговина | 900000 | 4 | 33 | 335 | 327 | 11 | 30 | 0 |
| Америка | 200000 | 0 | 0 | 50 | 50 | 0 | 5 | 0 |
| СВЕГА: | 6620000 | 24 | 117 | 3074 | 3179 | 191 | 346 | 83 |
|
Према томе, код нас долази попречно око 275.833 душе на једног епископа, 52.127 на проту, а 2082 на свештеника. Ако узмемо да је број цркава-храмова приближан броју парохија што у главном и јесте, тада код нас долази по једна црква на 2153 душе. — Велики изузетак у томе чини само Бока Которска, где на 31.000 душа има 217 цркава и капелица, што чини по једну цркву на сваке 143 душе. Калуђера и калуђерица, једва заједно, има по двоје на један манастир; а сваки манастир долази на 34.659 душа. — Па и ту је изузетак Бока; јер она има 8 манастира, те у њој већ на 4000 душа долази по један манастир. Сразмерно броју душа, велик је број манастира и у Старој Србији и Маћедонији, али су они већином пусти... С калуђерима је најобилнија Фрушка Гора, где долази преко 4 калуђера на један манастир; а уз то има сада и 60 руских калуђерица.
|