Пофали се Јован-беговица

* * *


[Пофали се Јован-беговица]

Пофали се Јован-беговица,
У хамаму међу другарицам’:
„Није друга стекла господара,
К’о што сам ја Јован бега млада;
Куд’ год хода, за руку ме вода, 5
Гдје год сједа, на крилу ме држи,
Из џепова шећером ме храни.
Кад ја млада у душеку спавам,
А мој Јово на прстима шета,
Лахко ходи, да ме не пробуди, 10
Кад’ ме буди, по лицу ме љуби;
„Устан’ срце, грануло је сунце,
Устан’ душо, устале су слуге!“
Кад’ устанем из мека душека,
Ал’ бијели пометени двори, 15
И студена вода донешена,
И шећерли кава испечена,
И бијела погача скухана.
Нитко томе махни не бијаше,
Веће куја удовица Јања; 20
Излазила на оборна врата,
На вратима Јову пресретала,
Па говори удовица Јања:
„Хајде, Јово, да пијемо вина!“
Изводи га на горње чардаке; 25
Па му даје руменога вина,
И у вино сипа бенђилике,
Па говори удовица Јања:
„Што ће теби нероткиња Мара,
Када нема од срца евлада; 30
Пусти Мару узми мене младу,
Родићу ти златнорука сина,
Златни руку и златна перчина!"
Отлен оде, беже Јован беже,
Па он оде двору бијеломе, 35
Па дозива брата Симеона:
„К' мени, к мени, брате Симеоне,
Узми Мару за бијелу руку,
Па је водн у башчу зелену,
Па јој русу осијеци главу!“ 40
Дјевер снахи тихо говорио:
„Чујеш ли ме, моја снахо драга,
Да идемо у башчу зелену.“
Доводи је руменој јабуци.
„Видиш снахо, румене јабуке, 45
Да јабука рода не имаде,
Братац би је данас посјекао.“
Доводи је руменој ружици.
„Видиш сејо, румене ружице,
Да ружица рода не имаде, 50
Давно би је братац посјекао“.
Доводи је до жуте наранџе.
„Да наранџа рода не имаде,
Давно би је братац посјекао.“
Сјет јој дава да се авизава, 55
Ал’ се Мара осјетит’ не може.
Одведе је зелену језеру,
Дјевер снахи тихо говорио:
„Чујеш ли, ме, моја снахо драга,
Видиш оне рибе у језеру?“ 60
Наткучи се Мара на језеро,
Бритку сабљу виш’ себе угледа,
Препаде се племенита Мара,
У том страху и чедо родила,
Златних руку и златна перчина. 65
Кад’ то виђе дјевер Симеоне,
Од доламе одрезује скуте,
Те завија чедо пренејако,
Па га носи бијеломе двору,
Води Мару за бијелу руку, 70
Изведе је на горње чардаке,
И намјести племениту Мару.
У то доба беже Јован беже,
Они трче на муштулук Јови.
Који први на муштулук дође, 75
Јово даје небројено благо;
Који други на муштулук дође,
Јово даје чоху недерану.
Па излази на горње чардаке,
Па дозива племениту Мару: 80
„Јеси л’ ми се уморила, Маро,
Уморила, док сина родила?“
Мара шути, ништа не говори,
Опет вели челебија Јово:
„Јеси л’ ми се уморила, душо, 85
Уморила, док сина родила,
Да ти режем дибу и кадифу,
Да ти китим бисер и дукате“.
Проговара племенита Мара:
„Хајд одатле један, хајинине. 90
Не би мио к’о што но си био,
Баш да би ме у злато залио!“

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

Босанска вила, 1887, година II број 10. Сарајево, 16. маја 1887, стр. 154-155.