После погреба
Писац: Лаза Костић



После погреба

Сахранио сам љубав
дубоко у земљу,
де дуси и вампири
свој конак узимљу.

Прилетеше зефири,
целиваше је сви,
зефири и лепири —
ал' она мирно спи.

Прилетели су зраци
да гроб целивају,
а сиђоше облаци
да сузе ливају.

Зефири и лепири
целиваше је сви,
и зраци и облаци
ал' она мирно спи.
Још приђе један зефир,
још један божји зрак,
још један ломан лепир
и исплакан облак.

На усти' ноћни зефир,
у грудма божји зрак,
у струку ломан лепир,
у очима облак.

Приклонила је главу
и клекла над гробом,
оросила је траву
и цвеће под собом.

Под том анђелском росом,
под росом милости,
зар може покојница,
зар може још да спи?

Та како би још спила,
та како, како би? —
прекипну божја сила
и гроб се раздроби.
Прилетеше зефири,
запојаше јој сви:
„преобразил сја јеси,
о Боже милости!”


Извори

уреди
  • Антологија српске књижевности [1]


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Костић, умро 1910, пре 114 година.