Последњи дан
Под чудним знацима освану данашњи дан. Небо је
суморно било.
И сјајни точак свој, на бурном исходу своме,
Задржа вечитост тавна. Сву земљу, природу целу.
Мртвачки прожма мир и густа обузе тама.
Ах, судни освиће дан! У дивљем ужасу своме,
Свирепе чекаху звери и људи чекаху сунце,
А мрачно долази подне — и небом звезданим само
Трептање страшније бива; почетак тихо се љуља.
И тама завлада адска... С пуцњавом запад се пали,
Простанством људство све са плачем подиже руке,
Ал' страшни конац је ту. Окови спадоше редом,
И силни светови к средишту јурнуше. Бурно
Олуја размахну крилом. Кроз таму звиждање бруји,
И мутне пучине вал срдито подиже пене —
У смртном јауку том молитва умире блага,
И врело срце мре и ум се у камен ствара!
И само један тлас пространство потреса широм,
Глас вечне правде је то. Анђео смрти се ближи,
И неми његов ход очајни ударци славê:
Стрепи од гнева тог, јер Бог се у гневу стреса!
октобра 1882 год.
Отаџбина, XI, 384.