Последња деспотица смедеревска/2

←Први појав

Последња деспотица смедеревска Писац: Лаза Телечки ДРУГИ ПОЈАВ

Први појав→

ДРУГИ ПОЈАВ
(Соба у двору Јеленином.)
ЈЕЛЕНА и ЈАКШИЋ (дођу.)


ЈЕЛЕНА:
Народ, велиш, виче против мене?
А има ли узрока викати
Та стоћудна, лаковерна авет?
Шта им скривих да на мене сада
Оштри језик клевете пружају? —
У свој земљи влада мир и закон:
Трговина цвета под окриљем
Правичности моје; ратар мирно
Обрађује плодовита поља; —
Па какав је то намет на њима,
Да с’ подижу на свога владара?
Нек обрате поглед затупљени
На суседне земље негдашњега
Србског царства, па нек угледају
Како тамо под гвозденим бичем
Господара турског народ стење! —
Не, Јакшићу, то су тек авети
Измишљене од наших душмана,
Да застраше мене и отуђе
Од народа; да но мутној води
Сигурније после сами лове.
ЈАКШИЋ:
Ти ме знадеш, госпођо кнегињо!
Речи моје вавек су на твоје
И на добро оташтва смерале;
Ова уста још лаж не казаше, —
Пре би језик за навек умуко. —
Што ти рекох, јесте основано;
С више страна гласи ми дођоше,
Да се неко подмукло гунђање
По народу чује, — кано море
Кад таласе помамне подиже,
Ма да бура још на прагу није. —
Разноси се од ува до ува
Да у двору твоме деспотскоме
Раскошност је грдна овладала,
Какве јоште до данас не беше, —
Ни за време младога Уроша.
Зна се и то, да млади кнезови
У неслоги међу собом живе,
Да на тебе сваки час се дижу,
Да су горди, никога нештују;
Таки гласи радо се слушају,
Сваки своје још томе додаје, —
А народ је, — знаш га, — лаковеран.
Но из тог се зло изродит’ може,
Зло велико! —
Побрини се, свијетла госпођо,
Нек с’ измире млади господари;
Срамота је, ево и сам велим,
Да се браћа тако завађају.
ЈЕЛЕНА:
Знам те добро стара војеводо,
Да т’ из срца таке речи иду. —
Али ко ће умирити крвцу
Узаврелу у мојих синова?
Преби с’ дало море, узрујано
У највећем бесу, зауздати,
Нег’ њихове страсти, узпламтеле.
Буктајући пламен у грудима
Њиним младим нека тајна рука
Подстакњује, коју јоште не знам;
На мене их неко наговара,
Залева их отровом омразе
Против своје рођене матере;
Већ ме не слушају, — матер своју!
Ох, Јакшићу, то ми срце кида;
То је рана грдна, а лека јој
Не знам ни од куда.
ЈАКШИЋ:
Рекао бих, на ког сумњам, госпо;
Ал’ се бојим, слава тог имена
Толика је под окриљем твога
Безазленог срца већ нарасла ,
Да ми речи, ма како искрене,
На твојој ће вери преломит’ се
Кано стреле на оклопу тврдом.
ЈЕЛЕНА:
Зар је завист клета већ и тебе
Окужила и стару ти памет
Учинила ниским слугом својим?
Не, Јакшићу, грешиш прот’ јунаку,
Који свагда досад готов беше
За владара и оташтво своје
Смртоносном гвожђу изложиг’ се.
Ја ти јамчим за верност његову. —
Пре би месец светлост изгубио,
Пре би звезде пут свој промениле
И у своду безкрајнога света
Залутале, те течајем својим
Неприродним сав свет уздрмале,
Нег’ што би ме издо Абоговић!
ЈАКШИЋ:
Никада ме завист не заведе,
Да учиним, што би памет строга
Осудила после. —
Ал’ сигурносг твоја и државе
Налаже ми, да те опоменем;
Ја учиних своје; — опрости ми,
Што немилом опоменом овом
Повредих ти њежност осећања; —
Пријатељство на то ме наведе!
(Оде.)
ЈЕЛЕНА (сама):
Светитељу сјајни срца мога,
Сунце јарко на ведроме небу
Осећања мојих, — слико мила
Из цветнавог раја снова мојих, —
Љубавниче драги и једини —
Како на те од свуд наваљује,
Злоба, пакост и ненавист клета,
Да т’ окаља блатом вероломства,
Да т’ изгони из груди ти верних! —
Пак опета — ово сумњичење
И од самог мудрога Јакшића?! —
Пак ако ме изда, изневери? —
Иди црна мисли — натраг иди
У пакао, од куда те посла
Мрски побра црна злоковарства,
Да раскинеш свезу љубавничку,
Тек да Богу свемоћном пркоси. —
Не каже л’ му сваки поглед ока
Оног мушког, ведрог, љубав жарку?
Та звук сваки са бајних усана,
Кад задркће у раскоши сладкој,
Песма му је о љубави чистој,
И безкрајној! — Не није могуће...
Та онда би божаство грешило,
Што га тако раскошно окити
Мушком снагом, јуначком лепотом,
Тек да мори притворношћу својом
Осетљиво срце женско!...
ШИШМАН (дође лагано):
Опрости ми, свијетла госпођо. —
ЈЕЛЕНА:
Ти с’, Шишмане? — Лице ти је мрачно;
Имаш какву злу новину за ме? —
Кажи само, — злу сам веће вична;
Добра видим тек у наду своме.
ШИШМАН:
Зла је, госпо, на свету сувише,
Да бих мого донет’ добра гласа. —
Ал’ на челу суморност ти видим...
Да манемо за данас, госпођо.
ЈЕЛЕНА:
Казуј вамо; ја ћу те слушати.
ШИШМАН:
Смем ли рећи, а да не навучем
Гњев високе владатељке на се?
Зли гласници никоме не годе...
Ал’ ћу казат’; то верност налаже,
Што негујем у грудима овим
Спрам тебе, госпођо. —
Уђох у траг црноме неверству,
Које смера, да т’ с престола скине.
ЈЕЛЕНА:
Ха, неверство... већ опет неверство
Зар ко скиптар, круну златну носи,
Никад не мож’ чути друга гласа,
Но све само о подлом неверству?
Зар је престо венчан са чемером,
Кад га тако узастопце прати? —
Изкажи га, злослутни гласниче,
Изкажи му име, проклетнику!...
Но, шта ћутиш? — Или ти је ријеч
На језику од стра’ замрзнула?
Кукавицо! — знаш ли неверника?
ШИШМАН:
Знам га, госпо.
ЈЕЛЕНА:
Па када га знадеш,
Ето згоде, да верност докажеш;
Уби њега!
Шишман:
Зар Абоговића?
ЈЕЛЕНА:
Абоговића?...
ШИШМАН:
Њега, госпо; хоћу л’ на посао?
ЈЕЛЕНА:
Шта ти велиш ? — Зар он издаица?
ШИШМАН:
Не, кнегињо, није Абоговић.
Он крив није што га народ хоће
Да извиче за Деспота србског;
За тим није никада ходио!
Шта ће њему толико господство?
Ал’ народ му за срце прирасто;
Што он хоће, то ће Абоговић
Испунити, само да тек жељи
Народној угове.
ЈЕЛЕНА:
Доста, доста, црни гласоношо;
Памет ми се чисто заврнула
Ал’ вероват’ не могу никако;
Она уста зар да лагат’ могу,
Онај поглед зар да је притворство?
Клеветниче, то није могуће! —
ШИШМАН:
Та природа лепшег створити га
Није могла! Бистар ум му даде,
Стас поносит, лице племенито,
Око љубко, а поглед умиљат;
Кад с' насмеши, мислиш зора пуца; —
Кад засевне мушком одважношћу
И Султан би пред њим поникао...
Раскошно му небо окитило
Милинама цео створ спољашњи;
Ко да га је на то одредило
Да лепотом својом свет очара!...
Али срце, душа?... Сам је пако! —
Срце знаде само једну жељу:
Престо србски... све друго презире;
Ни сласт твоје љубави безмерне
Није кадра ту му угушити, —
Душа му је зрцало ђавола,
Кад подмукли пламен нехотице
Из понора црног на свет јурне
И прелети преко глатког лица...
ЈЕЛЕНА:
Стој, Шишмане, не дирај у Бога!
Где ће лагат’ оно ведро око,
Што погледом блаженство просипље
Где ће издат’ оно срце врело,
Које скрива море од љубави
У понору своме, да таласи,
Осећајем бурним узрујани,
Чак образ му бели запљускују?
Где ће анђо издат’ Бога свога,
Ком по ваздан само песму поји?
Где ће зрака извор бића свога, —
Сунце јарко, — изневерит’ подло,
Кад без сунца помрчином бива
И у ноћи безкрајној умире? ——
Ја сам љубав, ја сам му блаженство,
Ја сам Бог му, ја сунашце јарко! —
А он мени? Он је мени више
Него љубав и него блаженство;
Живот ми је, биће, рај и — пако!
ШИШМАН:
Ох, одби га, — одби га, госпођо;
Ја то велим, — верни Шишман вели! —
Или сумњаш о мојој верности?
Та срце се тврдо заплакало,
Видећи те. где сама улећеш
У окове, шго ти притворица
Смешећи се, о љубави зборећ’,
Безазленој на руке навлачи...
Одби гују, одби тог ђавола,
Да т’ за собом не сурва у пако!
Скоро ћеш се о мојима речма
Уверити.
ЈЕЛЕНА:
Захтеваш од мене
Да с’ одречем Бога и живота!
Два пута бих онда угинула:
На овом бих живота с’ лишила,
А на оном свету рај небески
Изгубила, што сам Бога свога
Одрекла се, заборавила га.
ШИШМАН:
„Видесте ли кнегињу господо?"
— Рече данас својим присташама,
Смешећи се подло и лукаво; —
„До који дан чудо ће је снаћи,
Док јој дође момак са сватови
Накићени мачем и топузом."
Божић на то гро’том се насмеја...
Иза стуба прикривен сам чуо.
ЈЕЛЕНА:
Ћут’, клетниче!... Тако збори дакле?..
ШИШМАН:
За престолом Абоговић грамзи,
То је цељ му, ти му никад ниси. —
Ја и Јакшић с више пријатеља
Приметисмо одавна његово
Улизање код простога света,
Где ласкавим збором, поверљивим
Понашањем придобити тежи
Лаковерни народ; ко му с’ јави
Са смешењем тога одпоздравља;
Видох њега са масним месаром,
Где га питка: „како је, пријане?
Шта ти жена, деца, снахе раде?“
А кад прође улицом, тад трчи
Васцели свет на прозоре своје;
Жене деци прстом га казују
Говорећи: „То је Абоговић.
А он им се умиљато клања. —
Тако чини само притворица,
Који од свуд користи се нада!
ЈЕЛЕНА:
Ох, ђаволе сама сушта мржња
С језика ти глатког сваљива се.
ШИШМАН:
Нек је мржња; ал’ ако ми речи —
Бога молим, да тако не буде —
По времену истином постану,
Ко ће кривду на себе примити,
Што изгуби Стеван Лазаревић,
У ком лежи цела нада србска,
Престо бабе незаборављеног
И прадеде свога кнез Лазара?
ЈЕЛЕНА:
Ха, мати сам!... Љубав ме занела,
Помрчала намет заборавом...
Страст проклета преотела груди,
Успавала бољу половину
Срца мога, те матерња љубав
Поче бледит’, венут’, нестајати
Изпред блеска страсти ове нове,
Што ми пљени и забуни душу!...
Рај овамо, окићен сластима
Свих блаженства, којима божаство
Људско срце засади, да ничу,
Када на њи врела зрака страсти
Љубавничке падне, — двери своје
Отвара ми широм; — а отуда
Бледа дужност укоченим оком,
Као авет са онога света,
Строго гледа матер заблуђену... !
Ох, тај поглед савести пакосне
Издржати дуже већ не могу...
Нека буде; ја га се одричам...
Одричем се Бога и живота...
Ма препукло срце у грудима
И душа ми иструла од бола,
Матерња ће љубав победити,
Истиснути из срца проклетство...
Ја се враћам ево деци својој;
Нек ми буду накнада губитку...
Од себе ћу њега одагнати,
Бегаћу од њега, ко што човек
Избегава кугу...
Ал’ из срца њега избрисати,
Где пламтећим словма урезано
Име му је — не могу, не могу!..
(Оде.)
ШИШМАН (сам):
Већ су конци сви у мојој руци;
Сад градити мрежу, па ловити. —
Не може га, вели, заборавит’; —
И не треба да га заборавиш,
Ал’ будало, мрзити га мораш;
И он тебе мора омрзнути.
Још ће те се мачевима бости,
Крв пролеват’, гњавити и клати!...
Стевана ћу и лудог Гргура
Завадит’ с матером;
Душу ћу им отровом опоит’,
Матер своју на смрт да омразе...
Тако све ћу радит’ из потаје,
Вешто свуда граг свој замећући. —
Храброст... храброст!... Ту остављам њима,
Нек се њоме будале поносе...
Ја цељ своју овако ћу стићи;
Лукавштина не треба храбрости!
(Стеван дође.)
Срећан дан ти, светли господару.
СТЕВАН:
А, ти ли си, мој драги Шишмане?
Камо тебе данас у мом двору?
Проведосмо данас баш весело;
Досегка је досетку стизала,
Шала шалу из седла дизала,
А пријатни огањ Неготинца
Разгреја нам срце, те подоштри
Јоште већма лака несташлука,
Да смо после уморни, ко борци
Кад с’ враћају са мејдана љута,
С весеља се разићи морали. —
Па кам’ тебе, да с’ на пољу шале
Са јунаци весели огледаш?
ШИШМАН:
Светлост ће ми твоја опростити;
Ал’ ме важан посо задржао.
Добро, кнеже што не бих код тебе,
Што не налих главуру са вином;
Јер ђаво би маха преотео,
Да с’ не десих данас код кнегиње.
СТЕВАН:
Какав ђаво? Што си тако мрачан?
ШИШМАН:
Ти с господом рујно вино пијеш,
А ја с’ овде залевам сузама;
Ти с’ веселиш и шалу проводиш,
А ја овде јадам се и плачем.
СТЕВАН:
Какви јади на те навалише,
Да т’ се суза у оку заблиста,
Коју никад у тебе не видох?
ШИШМАН:
Абоговић опет овде с’ бави.
СТЕВАН:
Абоговић? — А шта овде тражи? —
А ја мишљах, он се сад одмара
На лаврови, које наша војска
Задоби му у крвавој муци,
Те с’ он сада ко паун размеће. —
Ал' Шишмане, говори истину:
Да л’ је дочек онај заслужио,
Који му је сиравила кнегиња,
Када се је с боја повратио? —
С таквом војском, какву он имаше,
То би исто и ја учинио.
ШИШМАН:
И најгора кукавица то би
Учинила са таковом војском! —
За победу ту он и нехаје...
До друге је стало њему.
СТЕВАН:
Знаш какав сам: не дуговлачи ми!
ШИШМАН:
„Чуј, кнегињо," вели Абоговић,
Моја љубав тако је безмерна
Ко свод овог неиостижног света,
Бездана је кано сиње море;
Шта је сунце спрам овог пламена?
Усрећи ме са љубављу својом!“
СТЕВАН:
А кнегиња? — Зар га још не одби?
ШИШМАН:
Да одбије? — О, мој господару;
Страст проклета већ је превладала,
Срце јој је огњем узбуктало,
Обнесвесла памет; око бистро
Засенила густа маглуштина,
Те нит види нити слуша кога,
До ласкаве речи притворице,
Кој се вије око ње ко гуја
И пред њоме на колени пузи,
Док у своју мрежу не улови
Безазлену кнегињу, а после
Руком ће се за круну машити,
Коју теби отац твој остави.
СТЕВАН:
Зар је веће дотле с њоме дошло,
Да је образ под ноге турила?
Зар јој живци срца смежурана
Јоште нису блудом изнемогли,
Већ још одјек дају кад их речца,
Из ласкавих уста изпуштена
Или поглед похотљивог ока
Проголица?
ШИШМАН:
Кнеже, мати ти је!
СТЕВАН:
Шта, мати је? Она моја мати? —
Јест вере ми, она ми је мати!
Па сада ме тек чудо спопада,
Да та жена, од које се гнушам,
Не роди ме луда и наказна,
С лицем жабе, ил’ једка гуштера!
Од куда је из проклетог крила
Измилити ’ваки човек мого?
Од куда је под тим срцем црним
Носит’ могла облик створитеља?
Шта, мати је? — Није више мати,
Но душманка најгора, најљућа,
Што презала не би ни свог сина
Једним махом одвојит’ од света,
Да страстима својим тек угове!
Ал’ тако ми Бога и поштења!
Ни ја не ћу више лудо презат',
Нити ће ми рука уздрктати,
Кад је дигнем, да то чудовиште
Са престола србскога уклоним!
ШИШМАН:
Ја ти опет велим; мати ти је!
СТЕВАН:
Не спомињи више име свето,
Које она никад не заслужи,
Јер, сунца ми, још ћу себе самог
Презирати почет’.
ШИШМАН:
Ја луд бијах, што ти тај глас казах;
Боље да си од другог чуо;
Јер овако још могу се кола,
Сва на мене јадна изкр’ати,
Шта ће бити, ако т’ мати дозна,
Да сам ја тај мрски гласоноша,
Што јој тајну сину изтелали?
Ти с' млад јоште, узаврела т’ крвца,
Не ћеш знати своју страст зауздат’,
Па још могу невоље допасти,
Из које ме нико не извуче.
Пази, кнеже, да наглошћу својом,
Не наудиш и себи и мени.
СТЕВАН:
Знам шта мислиш; не бој ми се ништа!
Ја ћу ћутат’, ал’ у тебе с’ уздам,
Да ћеш верно мени помагати.
ШИШМАН:
Како не би? Познајеш ми верност
И оданост, коју т’ засведочих
Утолико озбиљних прилика;
А ево ти с’ живим Богом кунем,
Да те никад оставити не ћу,
Докле престо, што т’ отац остави,
Не заузмеш и Деспотом србским
Назовеш се! — А ја ћу се онда
Са спокојним и радосним срцем
У ништавост своју повратити,
Кад угледам правду на престолу.
СТЕВАН:
Не, Шишмане, до мене ћеш први
Ти седети, док год те узтраје.
ШИШМАН:
Хвала, хвала, светли господару.
Нерад јарам на се узимати,
Који тражи замашнија плећа;
Волем мирно и дома седети ,
Него с’ плећат’ у оне послове,
Што мудрију главу изискују. —
Али сада иди; господару;
Могао би ко на нас наићи,
Ил’ за овај договор дознати
Који данас међ’ собом имасмо,
Те намери нашој на пут стати
Јоште у зачетку! —
У двору се дај редко видети, —
Ил’ најбоље — не долази амо;
А ја ћу ти верно доказиват’,
Како ствари у двору нам стоје,
СТЕВАН:
Збогом, друже; ја ћу пазит’ на се!
(Оде.)
ШИШМАН (сам):
Пази само ал’ опазит’ не ћеш
Узду, којом сам те зауздао! —
Обоицу вешто сам одбио
Од кнегиње, тако с’ не ће моћи
Споразумет’, да ја не бих први
То дознао; јер мост чврсти ја сам,
Преко ког се мора прелазиги.
А ја ћу их знати подстицати,
Да с’ још већма међ’ собом омразе,
Док рат крвав међ’ њима не букне,
Онда нек се кољу и затиру,
Докле снаге у њима узтраје;
А кад већ им мишца изнемогне —
Ова десна редом ће их смаћи! —
(Оде.)
(Јелена и Абоговић дођу.)
АБОГОВИЋ:
Па зашто би даље одлагали,
Што се данас може извршити?
Тек да срце верно већма мучиш,
Подстичући жеље му уморне
Голицањем са ласкавим збором!
ЈЕЛЕНА:
Ви људи сте чудесна створења!
Кад вам срце, грлећ’ се са страстма
Необузданима, жељу зачне,
Не чекате да сазре у вама
И дубоко корен да ухвати;
Но још док је у танкој чаури,
Недозрела, бледа, и тек машта
Пламене љубави, која би се
По довољном брижном неговању
Из чауре после изродила,
Напушћате, да с’ одма прогризе
И измили на зрак непознати,
Те угине у првом дисању
Необичног, пламенога зрака! —
Млада љубав јесте ко изданак;
Кад га најпре киша не залије,
Но сувише задобије сунца
Док још није ни листат’ почео —
Угинуће на препеки сунца.
АБОГОВИЋ:
Ох, кнегињо; ја сам тај изданак,
Моју љубав ко што сад називаш,
Већ толико пута залевао
И поијо сузам’ из очију,—
Изданак се веће разгранао,
Те је воћком цветнавом постао;
Пази добро, да ладноћа твоја
Не оштети цвеће, жељно сунца,
Па да цвеће, како не увене.
ЈЕЛЕНА:
Увенуће од жестока сунца;
Боље нек се још за облак крије
И да с’ донде никад не покаже,
Докле цвеће плодом не уроди;
А леденост, за коју ме кориш,
Тек је блага ко зора у мају,
Кад још сунце на небу не сија;
Ништа не ће теби наудити,
Јер на штету никако не смера.
АБОГОВИЋ:
Ох, кнегињо, онде дајеш наду,
Где је жељно срце пољубаца;
Онде зрака јадне наде сија,
Где се жудно сунце очекује!
Та нада је, што и зрно песка,
Кад га бациш у дебело море,
Да попије море плаховито.—
Ох , реци ми, — дај ми одговора,
Не бих рад се враћат’ с празним срцем.
ЈЕЛЕНА:
Кад ти љубав од срца долази,
Зар не можеш неколико дана
Жртвовати љубави пламеној?
А ти иди, када молба моја
Нема пута до твог срца тврда!
АБОГОВИЋ:
Је ли молба? Ох, реци ми само!
ЈЕЛЕНА:
Бар реч само, ако и не молба,
Или жеља, или — шта ти хоћеш, —
Тумачи је како теби драго.
Виш’, да сам се веће научила
Притварању; да се у мом двору
Дуже бавиш, бих и боље знала.
АБОГОВИЋ:
Таким речма нисам се надао!
ЈЕЛЕНА:
Да л’ ја с’ надах твојему јогунству?
АБОГОВИЋ:
Зар раскинут’ желиш свезу ону,
Што ми срце за тебе везује?
ЈЕЛЕНА:
Кад је слаба, нека се раскине.
АБОГОВИЋ:
Није слаба, тако ми живота!
Али зашто мучиш ме прекором,
Кад га никад јоште не заслужих?
ЈЕЛЕНА:
Није прекор само опомена,
Коју драга љубавнику даје,
Кад му срце на неверу смера.
Ох, кам’ среће, да т’ корети могу!
Кам’ те снаге у меканој души,
Да т’ укори за намере худе,
Које носиш против љубазнице?
Камо срца, да т’ могу наказат’
За неверство, што чиниш кнегињи?
Ал’ кнегиња мора да занеми,
Љубазница када заповеда! —
Ха, склањај се испред ока мога,
Да ми срце верно не отрујеш
Погледима својим притворничким —
Ил’ остани, остани довека,
Да се сита нагледам те дивна —
Да с нагледам тога стаса мушка,
Тога ока, поноса јуначка! —
Или иди, одлази од мене;
Кнегиња ти твоја заповеда,
Јер неверство у грудима скриваш!
АБОГОВИЋ:
Шта је ово? — какве су то речи?
ЈЕЛЕНА:
Ништа, ништа; кушала сам само,
Да л' су моја уста притварању
Тако вична, као твоја што су.
АБОГОВИЋ:
Чуј, кнегињо —
ЈЕЛЕНА:
Ја кнегиња твоја?
Ко то вели? — Љубазница твоја,
Што преваром ти с’ је задобио,
Отуђио од порода њена,
И коју ћеш, док до цељи дођеш,
Ко одећу какву изношену
Одгурнути с презрењем од себе.
АБОГОВИЋ:
Ти с’ једина цељ живота мога!
ЈЕЛЕНА:
Док на престо деспотски не седнеш.
АБОГОВИЋ (прене се):
Престо? — Никад њега не зажелих,
Нит’ помислих на њега, госпођо.
Како б’ смео престо зажелити,
На ком седи сјајна ми кнегиња?
Око моје никад до престола
Допирало није; кад на њему
Ти сеђаше, кнегиња ми беше; —
Па када се тек са њега сиђеш,
Љубазницом срце те је звало. —
Ал’ сад видим дубоку провалу,
Што ме јадна, мала и незнатна,
Од високе, сјајне владатељке,
И поносне Деспотице србске
Раставља и дели! — Ха, ха ——!
Како сам се и смео усудит’,
Ја, црв мали, мравак из прашине,
Да подижем очи просијачке
До гордога чела владатељке?
Како се је смео слепац худи
Усудити, да у сунце гледа ? —
Хвала т’, госпо, у добри час ти ме
На ништавост моју опомену! —
Ха, вере ми, ја с’ кајати не ћу:
Ал’ ти ћеш се покајат’, кнегињо!
Љубазника више видет’ не ћеш, —
Али мене — мене ћеш видети!
(Оде.)
ЈЕЛЕНА:
Оде—— оде! — Збогом срце моје!
Од сада те јад оставит’ не ће. —
Децо, децо — за вас то учини
Мати ваша! — Одрече се срца,
Бога, и живота свога! — —

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Телечки, умро 1873, пре 151 година.