Поремећен план/5
V ПОЈАВА
(СРЕЋКО, НАДА, ДРАГА, СТЕВИЋКА и МИЛИЋКА)
СРЕЋКО (застане на вратима, за се): Каква је ово галама?
ДРАГА (Нади): Па ипак све... све ти је узалудно... Он мора одмах заволити — мене.
СРЕЋКО (за се): Аха, ово је говор о мени!
НАДА: Ја ти опет велим, да ћу му бити далеко милија.
СРЕЋКО (као прије): Шта? Још се инате због мене?
ДРАГА: То ћемо видити!
СРЕЋКО (за се): И 'оћемо богме... Ја волим тебе...
НАДА: Баш ћемо видити.
СРЕЋКО (као прије): Ко зна! ... Волим ја и тебе...
ДРАГА (поносито): Ја ћу главом бити сучевица.
СРЕЋКО (за се): Врага! Ја нисам судац.
НАДА (поносито): Напротив: Ја сам далеко приличнија за сучевицу.
СРЕЋКО (као прије): Е, ове хоће силом да ме направе судцем.
ДРАГА: Чим овђе дође, ја ћу му се преставити: Драга Стевићка и почећу разговор с њиме.
НАДА: Али ако ја будем бржа...
МИЛИЋКА: Да, да, ти буди бржа!
СТЕВИЋКА: О, Драга је и сувише брза. Вјерујте ви мени, да ће он узети стан само због Драге...
МИЛИЋКА: Вјерујем, али кад Наде не би било на свијету... Овако ти је свака нада узалудна.
СРЕЋКО (за се): Шта наопако? Та они говоре о судцу, што хоће да узме стан овђе! О мене будале! ... И ја да га примим у своју кућу? Та оне су се заљубиле у њега прије него што је дошао, а шта ће тек кашње бити...
НАДА: Ја ћу му увијек пјевати...
ДРАГА: А ја ћу га разговарати...
СРЕЋКО (као прије): До сто ђавола! Једна ће му пјевати, друга га разговарати, а мени не остаде ни једна... (Досјети се). Али знам шта ћу! Лако ћу ја њему замрсити конце! (Накашља се).
СВИ (тргну се): Срећко!
СРЕЋКО: Јест, ја сам. Дошао сам, да вам кажем да ће господин судац брже доћи... Али знате... да вам кажем... он је мало глув...
СВЕ: Глув?
СРЕЋКО: Да, или боље рећи, не чује добро.
СТЕВИЋКА: Но то ништа не смета. — Шта велиш Драга?
ДРАГА: Ја би’ волила да није глув...
СТЕВИЋКА: Али и овако?
ДРАГА: Не смета ништа. Ја ћу боље викати, кад му узговорим.
МИЛИЋКА (Нади): Ако је лијеп и млад, дозвољено му је да буде глув... То није штета...
НАДА: Никако није! ... Он ће ипак чути моје пјесме.
МИЛИЋКА (повуче Наду): Ходи овамо, па пјевај! Чим ти чује глас, заволиће те, (Одвуче је у своју собу, одакле се одмах чује Надина пјесма):
Вјетар душе, алкатмер мирише,
Драги драгој доћи не могаше,
Драги драгој ситну књигу пише:
Драга моја јеси л’ се удала?
СТЕВИЋКА (прије него пјесма почне): А ти, Драго, хајде за шиваћу машину, па клепећи што можеш боље. Морамо их заглушати... (Одвуче је у своју собу, а одмах се затим чује клепет машине).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|