Поноћ је... месец
←Звезде | Поноћ је... месец Писац: Милета Јакшић |
Утеха→ |
Поноћ је... месец крадом завирује
У моја окна, сетно ме погледа,
Бела му светлост на зиду мирује,
На мојим грудма једна зрака бледа —
Тужна ко̑ спомен прошлости у тами
Што ме похађа у гробној самоћи:
Њу шаље месец да мене измами
У тајне шетње по чаробној ноћи.
Где страдалнику ко̑ у прошле дане
Мрак тајанствени мек загрљај спрема
И срце снажи, вида бол и ране
Ноћ пуна хлада, росе и мелема.
Ал’ је преболо̑ страдалник, бол спава
У мртвим грудма, дубоко у мени, —
Тако поноћни месец обасјава
У мрачној шуми гроб заборављени.
Извор
уреди- Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 40
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.
|