Поздрав с бојног поља

Поздрав с бојног поља Писац: Никола Д. Илић

На далеком, страном пољу,
На бојишту, на покољу,
Крв се пуши... крв се лије,
Нигде живе душе није. —
Изломљене оштре сабље,
Изгажена златна рува;
Кроз пољану загушљиви,
Поветарац врео дува.
Почуј само, све је мирно,
Земља тужи у жалости,
На лешине попадали
Гавранови, црни гости.

А на једној голој стени,
Мртав војник, к’о да спава,
Не осећа задај врео,
На постељи заборава;
Лежи војник за род мио,
Ненаплаћен... заборављен...
И ако се храбро био. —

Кроз то тужно... пусто поље...
Кроз ту пару вреле крви,
Пројахаше ђенерали —
Великаши царски први;
Пројахаше с орденима,
Окићени поред њега —
Али нико не сети се,
Да ту лежи вредан свега. —

— Код куће му орац се́ди,
Изнемогла лица, жута,
Препун слутње — забринуто,
„Он је мртав”, прошапута.
У собици пред иконом,
Јецала је тужна мати,
Молила је Бога, свеце,
Да се синак мајци врати.

Изгледала сестра брата,
Неспаване ноћи тије,
Уздисала; шапутала:
„Погин’о је!.. Жив је!.. Није!”
А на стени, на крвавој,
Мртав војник, к’о да спава,
Он не чује уздисаје,
На постељи заборава...

Око њега никог нема
Само голи камен, стена —
То је небу жао било,
И Богу се сажалило!..

*

...Поноћ била
Жалостива,
Црн се облак небом вио,
Сјај месеца заклонио;
Да не гледа бледа лика
Паћеника... мученика...

У собици худог стана,
Седог оца, сиротана,
Пред иконом светитеља,
Дрхтао је жижак мали,
На изданку малаксали...
— — — — — — — — — —
... У чекању издан’о је... —
А кроз поноћ гавран црни,
Црни весник славних дела
Заграктао више села:

„Погин’о је, издан’о је,
„Божија је хтела воља;
„Не тужите, не плачите, —
„Поздравље вам с бојног поља!”

Зајечар 1895. год.

Извор

1896. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 11, бројеви 15–16, стр. 236.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Д. Илић, умро 1932, пре 92 године.