Под маглом/1

►

(Ведар јулски дан. У дну виде се висока брда и планине. У њиховом подножју раштркане колибе, међу којима се диже једна црквица и џамија. Пред колибама поље, по коме се таласа зрело жито и турчинак. У пољу с лијеве стране, на једној ледини, под бријестом, сеоска младеж баца се камена с рамена. Жетва је. Жетеоци и жетелице жању. Неки носе снопове и слажу их у стогове. С десне стране диже се стара кућа кнеза Јоксима а до ње разгранато дубово дрво. Пред кућом, у хладу, један стари дрвени сто, а около њега троножне ниске столице. С лијеве стране, у дну, зелени се љесков шумарак, из кога низ жлијеб тече вода и пада у старо дрвено корито. На воду долазе са жбањима жетелице и точе воду и враћају се у поље. Дубље од шумарка старо обрасло гробље а близу њега стогови сијена. Према кући кнеза Јоксима, на лијевој страни, диже се велика колиба Станкова. Кад се завјеса почне дизати, из поља се чује пјесма жетелица и жетелаца:)

Пољем се вија, ој, зор делија!
По равном пољу на враном коњу!
Гледа га Ајка с танка чардака:
"Ој, зор делија и перје твоје!
Твоје ме перје на чардак пење!"
"ОЈ, душо Ајко, и косе твоје!
Твоје ме косе по пољу носе!""

(Кад се отпјевају прва два реда пјесме, Станко изађе из куће; у заносу неко вријеме слуша пјевање и гледа у поље, па затим почне говорити. Међутим пјесма постаје све тиша, док сасвим не престане.)

Станко:
О, пјесмо отаца. Пјесмо земље ове,
Како си свијетла и како си блага!
Када чујем тебе врати ми се снага
И клонула душа, пуна вјере нове,
Прославља небеса; и к'о птица, што је
У крлетци дуго затворена била,
У свијетлом сунцу домовине своје,
Радује се, пјева и развија крила!
Ал' сад, пјесмо моја, на твој позив свети
Моја душа дршће к'о сирота бона;
Ти си мени данас глас погребних звона,
Или црни гавран што из магле лети.
Јер те мила поља, по којима сада
Трепти златно класје, грли се и њише,
Поља, гдје нам пасу свилоруна стада,
Тебе, можда, скоро неће чути више.
Плодове ће златне туђа рука брати,
А нас ће да гони праотаца клетва;
Пјесмо, ти ме немој више себи звати,
Наша поља плачу, пошљедња је жетва...
Пусто ли ћеш бити, Невесиње равно,
Расадниче Српства, колијевко лâвâ!
Пусто, јер се, ето, сели племе славно.
А наша будућност, гдје је она?...Спава...
Вјеровасмо у њу к'о у вјечни живот
Василија светог што клонуле снажи!
Вјеровасмо у њу к'о у свети ћивот,
Вјерујући у вас, о, орлови наши!
Али наша вјера умире и гасне,
Мутно око гледа у небо без зрака;
Пред иконом плачу јавор-гусле јасне,
Јер остаде земља без својих јунака...
Јадна земљо моја! Преко твојих крша
Мутан облак плови све брже и брже;
Са бедема твојих туђ стијег лепрша,
Друмовима твојим туђи коњиц рже...
У твоме олтару пламенови трну -
Залази ти сунце и небо се мрачи;
Продали су тебе к'о робињу црну, -
Плачи, земљо моја! Плачи, мајко, плачи!

(Бојана, враћајући се с другарицама с воде, спази Станка.)

Бојана:
Ја те свуда гледах, а ти овђе! 'Оди,
Оди и ти с нама!

Станко:
Нека сада, нека!

Бојана:
А шта ту сам радиш? Дружина те чека!

Станко:
Ко је тамо?

Бојана:
Ено, све сами јунаци!
Погледај их, Станко, под бријестом тијем!
Ајде, ајде и ти камена се баци,
Јер ја знадем добро, претурићеш свијем!

Станко:
Ја ћу остат' овђе!

Бојана:
(Сјети се.)
А, знам! Биће збора
О сеоби, је ли?

Станко:
(Гледа у поље на десно.)
Већ се, ено, виде!
Са Мргудом старим сва дружина иде!

Бојана:
(Чудећи се.)
Колико их има!

Станко:
Као бор до бора!
К'о ливански кедри, к'о горди одломци
Гранитних врхова, што вјекове броје.
Изгледају они!

Бојана:
Дивни ли су момци
И сиједи старци!
(Бојана оде жетви, а испод бријеста сеоска
младеж лагано се почне разилазити.)

Станко:
(Гледајући у поље.)
Дивно племе моје!
Па зар земљу ову да умори тама,
Да изгуби 'наке заточнике врсне,
Да постане туђа и без славе крсне?
Без молитве своје и без свога храма?
Зар да ноћи наше немају звијезда,
Да остану глухе без васкрсних звона?
У тимору нашем виш' орловских гнијезда?
Чуј, ти Боже, што си кроз в'јекове давне
Водио тај народ, на њ милост обрати!
И погледај ове заточнике славне -
Моју милу бвраћу матери поврати!
(Долази с десне стране: Роган, Мргуд, Глигор, Вучић,
Бећир-бег, Тахир-бег, и мноштво сељака.)

Роган:
Помози бог, Станко!

Станко:
Бог ти добро дао!
(Приступи Рогану, рукује се с њиме и са осталим кнезовима.)

Роган:
Шта радиш? Је л' живо сва на дому?

Станко:
Ето,
Живо је и здраво.

Мргуд:
Како носи љето?
Имате ли плода?

Станко:
Кнеже, град је пао,
Па се бојим е ће лоша бити жетва!

Мргуд:
Е, баш ову земљу гони нека клетва!
Све је црња мука иза муке бије!
(Гледа око себе.)
О, Јоксиме, кнеже!
(Као у шали.)
Дела се пробуди!

Јоксим:
(Одазива се из куће.)
Ето одмах! Ето!
(Излази на кућна врата.)
Помаже Бог, људи!

Сви:
Бог помог'о, кнеже!

Јоксим:
(Рукује се с кнезовима.)
Јесте ли сви здраво?

Мргуд:
Здраво, 'вала Богу!

Јоксим:
(Спази бегове и приступи им.)
Гле! Зар и ви дошли
На збориште ово!
(Рукује се с њима.)

Бећир-бег:
Шта се чудиш море?
Зар нијесмо и ми лист са ове горе?!

Јоксим:
(Удара Бећир-бега по рамену.)
Јест! Тако је, беже! Крв увијек стеже!
Брат са братом пјева, брат са братом страда!
(Окреће се осталој дружини.)
Де, сједајте, људи! Ево добра хлада!
(Дозива гласно.)
О, невјесто! Јањо! Жива била, дела
Дружину послужи!

(Сви кнезови и бегови, а са њима и Станко, посједају око стола, а остала дружина спусти се около њих на траву. Кнезови и бегови пуне луле и пуше. Излази Јања, па пољуби у руку најприје Јоксима, па остале кнезове и бегове. Затим бегове послужи кавом, а пред Јоксима стави велики бардак пун вина па оде кући.)

Роган:
(Јоксиму.)
Како су вам села?
Сад ми Станко рече да је било туче.

Јоксим:
Јест, Рогане, богме! Страдала су поља!
Баш када сам њиве обишао јуче
И видио штету, скамених се чисто!

Роган:
Шта ћеш, брате? То је, зар, божија воља,
А нама је реда све трпјети исто!

Јоксим:
(Узме бардак и пружи га Рогану.)
Де, Рогане, мало освјежи се, ево!

Роган:
(Прими бардак.)
Е, здрави сте, браћо, десно и лијево!
Сретан био ови наш састанак као
Христу и Јовану на води Јордану!
Домаћин нас вазда на склад братски звао,
А Бог прокл'о сваке народне убице
И свакога што се као крвник сили!
Док ми један другог љубили у лице
Као, бива, сретни а и Богу мили
Срби, ако Бог да!

Сви:
(Осим бегова.)
Амин! Бог те чуо!

Роган:
(Продужује здравицу једнако држећи бардак.)
Здрав, Глигоре кнеже! Ову ћемо сада
За здравље и живот домаћина брата!
За његове тврде главе, добре среће!
Све му она добро примицала веће!
И за његова високог шљемена
И свакога родног и плодног сјемена.
Ако Бог да!

Сви:
Амин!

Роган:
(Глигору.)
Здрав, и вазда сјао
Јуначким поштењем!

Глигор:
Бог ти здравље дао!
(Роган отпије и преда бардак Глигору.)
Хвала на здравици!

Роган:
Богу на милости!

Глигор:
(Рогану.)
У чије ти, брате, данас здравље пио,
Бог га и помог'о и с њим вазда био!
Свитало му свако јутро у радости!
Свака добра, што се данас овђе рекла,
Та се и у Бога, ако Бога да, стекла!
(Окрене се Јоксиму.)
Здрав, Јоксиме кнеже, од крајине крило!
Што год поч'о све ти у час добри било!
Широка ти стада по пољима пасла!
На њивама твојим све пшеница расла!
У дому ти било весеље и славље!
Вазда био дичан гласом и поштењем,
К'0 Ђурђево јутро житнијем рођењем!

Сви:
Амин!

Глигор:
Здрав соколе!

Јоксим:
Од Бога ти здравље!
(Глигор отпије и преда бардак Јоксиму.)
Хвала на здравици!

Глигор:
Богу на милости!

Јоксим:
Сада ћемо ову у здравље нас свије'
И све српске браће и сваког што страда!
Нек' нас милост божја од сад боље грије
И у нашем дому нек' берићет влада!

Сви:
Амин

(Када Јоксим отпије, преда бардак најближем до себе. Овај исто отпије па дода бардак другом, те све тако, док се сви вином не обреде осим бегова, који озбиљно ћуте и пуше на чибуке. Говор лица се не прекида.)

Глигор:
(Јоксиму.)
Па сад, кнеже, ова дружина би шћела,
О сеоби овој да ти чује коју.

Јоксим:
А јесу ли сва ту заступљена села?

Мргуд:
Јесу, кнеже! Ево, сви смо ту на броју!

Јоксим:
Па, Глигоре, дела! У тебе су свјеже
Ријечи и мисли, ти почни!

Глигор:
Е, кнеже, Стуб од стабла праве а нигда од мрва!
Ти си, брате глава! На теби је прва!

Сви:
Тако је!

Јоксим:
Па добро! Када није друге,
Послушати треба мудрије и боље!
(Мало се премишља.)
На грбачи мојој године су дуге.
Знам душманска рука како стеже, коље
И крвљу се купа! Памтим силне јаде
И црно проклетство, што нам на дом паде;
Ал' овога јада, што нас сада бије,
Нико нигда овђе запамтио није!

Тахир-бег:
Право велиш, кнеже. Оваког земана
Нигда није било откô је инсана!

Јоксим:
Гдје су наше муке! Гдје су наше жртве?
Зар не чује нико: све више и јаче
Крв наших отаца како овуд плаче,
И како се тресу оне кости мртве?
Тешко нама! Ено, туђин се весели
И сва блага наша отима и хара!
И Бог му помаже и њиме се стара,
А наш црни народ црна хљеба жели!
Па кад је овако, говорите, људи,
Можемо ли остат' у горама овим,
Да нас свако јутро кукавица буди
И распиње душу у ранама новим?!

Сви:
Не! Никада кнеже! Селићемо листом!

Вучић:
И тражити себи постојбину другу!
А још има земље ђе крв наша влада,
Она ће нас ових опростити јада;
Примиће нас сваког к'о рођена мати
И у своме дому огњишта нам дати!

Сви:
(Сви осим бегова скину капе с главе.)
Бог јој срећу дао!

Бећир-бег:
И ја велим исто! И друкчије није и тако је бели!
Друге нема него устај па се сели,
Јер је дошло довлен! Вјерујте ми чисто:
У девлету сваком наћи ћемо хаир
Бољи него овђе! Ето, ја и Тахир
Продаћемо благо, и њиве, и паше,
Ограде и шуме, и све што је наше,
Па куд ви ту и ми, па шта Алах даде!
Је л', Тахире, 'вако, реци?

Тахир-бег:
То се знаде!
И нас мајка роди под овијем небом;
У мукама једним ломили смо крила!
С једног поља једним 'ранисмо се хљебом!
Да, једно смо стабло а са једне груде,
Иста, једна браћа, то језик свједочи;
Па тамо, ђе вама гроб одређен буде,
Нека и ми своје заклопимо очи!

Вучић:
(Беговима.)
Свака вам је златна и к'о сунце чиста!
Знамо вас и досад, а отсад још боље!
И очеви ваши бјеху добре воље
И живљаху с нама као браћа иста.
Камо срећа да су некада овако
Прађедови наши живили у складу!
Ову свету земљу, што цвили у јаду,
Нико не би мог'о покорити лако!

Станко:
Истина је, кнеже! ал' још касно није
Ово једно племе а од вјере двије,
Да се спасе рана и нађе лијека
И да буде јако к'о силна ријека,
Што препоне руши, вере се и мути,
И све виша бива што громови љути
Ударају више! И сад није касно,
Да пружимо руке поштено и часно,
Па да срца наша споји вјера тврда,
Да смо једна браћа, један лист са горе!
Онда ето среће, ето наше зоре,
Да црн вео здере с ових црних брда!
Али тешко нама! Нас је удес клети
Окренуо тамо, гђе провале стоје!
Док ђедови наши врелом крви своје
Бранише ту земљу и њен камен свети,
Ми је, као жене, остављамо другом,
Да распета трпи у мучењу дугом...
Браћо! Зар вас душа нимало не боли!
Зар вам није жао ових поља равних,
Гђе се једно море наше крви проли
И гђе леже кости отаца нам славних?!
Зар вам није жао на огњишту оном,
Гђе вас огањ гриј'о, што ће туђин стати?!
Што ће баше горе погребнијем звоном
Одјекнути тужно и синове звати?!
Ил' не знате да је издајство јунаку
Оставити груду гђе га мајка роди?!
Оставити брата, без снаге, у мраку
С невољама црним да сам борбу води?!
О, не дајте, браћо, да Вукова љага
Окаља вам образ чист к'о сунце с неба!
Не идите, браћо, са роднога прага,
Јер мученој земљи мученика треба!
Треба мушке снаге и витешких рука!
Треба прегалаца и осветних лава!
Треба ваше смрти и вашијех мука,
Јер, тамо, далеко, наше сунце спава...

Мргуд:
Син војводе славног племенито збори!
У њега је снага велика и јака!
У његовој крви крв очева гори
И Бог нека живи таквога јунака!
Ал' реци нам, Станко, докле ћемо, докле,
У варљивој нади живити овако?
Ову пусту земљу давно Господ прокле
И племена наша окова у пак'о!
Хљеба! хљеба треба том народу гладном,
Хљеба, да му сузе невољничке збрише!
Ђе је наша снага?! у окову хладном
Умрла је она и ње нема више!...

Станко:
Има, има кнеже! Она мртва није!
Она и сад тече к'о бујица жива!
Зар не осјећате, да вас и сад грије
Из гробова оних, што их трава скрива?
Погледајте добро! У дну душе своје
Наћи ћете њезин плам, гђе јасно трепти!
Па када се душе све у једну споје,
Под небо ће букнут' један пламен свети!
И свијетла јутра празничнијех дана
Из пламена тога грануће нам свијем!
Ја вјерујем, браћо, за нових мејдана
Још дивова има у горама тијем!

Роган:
Колико смо пута сред јада и туге
С напорима силним тражили слободе?!
Али заман море наше крви оде,
Ми на небу своме не виђесмо дуге.
Па шта ћемо више под облаком овим,
Што нас вјечно туче мукама и градом?
Не надај се, брате, плодовима новим,
Наша јадна поља згажена су јадом!...

Мргуд:
Де, Јоксиме, и ти реци коју! Дела!
Знаш, најбоље тебе послушаће села!

Јоксим:
Што сам им'о рећи, ја сам, ето, рек'о!
И нек' сваки знаде овђе на вијећу,
Ја у овој земљи више остат' нећу,
Јер ме доста крвник на мукама пек'о!
С њим више не могу ни за једно благо.
А ви чин'те, браћо, како вам је драго!

Сви:
Сви смо с тобом кнеже!

Станко:
Јадна земљо моја,
Црну ли ти пјесму црн гавран запоја!

Мргуд:
Ко с нама не пош'о он у крви грезн'о
И скап'о од рђе, и траг му се не зн'о!
Од поштених људи увијек се крио,
К'о издајник црни!

Сви:
Богом проклет био!

Станко:
(У бунилу.)
Чу ли како грме гласи анатема?!
Бјежи, бјежи, Станко, ту ти мјеста нема!
Бјежи и сјен твоја твоје братство скврни,
Ти си проклет! Бјежи издајниче црни!
(Оде у дно бине.)

Мргуд:
Шта би теби Станко?! Амо, чоче, дела!

Станко:
О, ви равна поља! О, ви српска села!
О, планине, што вам врх под небом сија!
О, дубраве лисне! О, ви бистра врела,
Проклети сте и ви као што сам и ја!
И ви са мном овдје, остајете, ето,
Издајете племе, издајете брата!
(Чује се грактање гаврана.)
Гракћи црни вране! Скупљај гладна јата!
Обилна је жетва! Плодно ти је љето!

Јоксим:
Не наричу тако синови витешки!
Твоја свака ријеч љуто срце бије!
'Оди, чоче, амо!

Станко:
Ко је грешник тешки,
Међу праведнима њему мјеста није!
(Показује руком на гробље.)
Ја ћу тамо, кнеже, гђе издајства стоје!
Да братимим врага, да се с Богом борим!
С духовима црним домовине своје
Да у црној клетви тамо вјечно горим!
(Оде на гробље и клекне.)

Мргуд:
Бог ви брацка, људи, шта се ово збива?!
Је л' маштање неко, ил' је јава жива?!

Станко:
О, гробови свети, о, ви хумке травне,
Ви свијетле зубље наших мутних дана,
Што кроз дуго доба, кроз в'јекове тавне,
Водисте тај народ сред страшних мејдана!
Ви, о, свете кости, из којих је тек'о
Извор силних снага да се с мраком боре,
Под бременом тешким ваш је пород клек'о
И он неће виђет' сјај васкрсне зоре!
Чујете ли гласе покољења тавних,
Гђе вам клетву зборе као црном Јуди?
Јер и ви, о гробља витезова славних,
Остајете овђе на рођеној груди!

Јоксим:
Учитељу Станко! Не карај нас више!
Не биј громом! Доста громови нас бише!

Станко:
(Спази очев гроб.) Ти, војводо храбри! Родитељу! Оче!
С јадом срца свога теби син се јада!
И твога су гроба оскврњене плоче -
На њих црна клетва твог племена пада.
Јер и ти, што млазом своје крви здраве
Прели ова поља, да род бољи буде,
Остајеш ту са мном, сред рођене груде,
Да чекаш док мртви нову борбу јаве...
Ил' не! Пуцај гробе! Ил' плани, изгори!
По згаришту дуси нека коло воде!
Издајничке кости у пепео створи,
С вјетровима мутним нек' у маглу оде!
(Као да се нечега сјети, погледа на један стог сијена,
па утрчи у своју кућу.)

Роган:
Хвала Богу, људи, шта би том човјеку?!

Јоксим:
Страшно, страшно збори! Свака громом бије!
Ево пролих суза читаву ријеку,
А досад ми сузе нико виђ'о није!
(Станко се врати у болу и гњеву. Преко рамена му очеве
токе; у једној руци носи очев џефердар, а у другој
главњу којом запали један стог сијена.)

Мргуд:
Шта ћеш, шта ћеш, Станко, са пламеном тијем?!

Станко:
Хладно ми је, кнеже! Хоћу да се гријем!...
(Токама.)
Ви ми бјесте стара икона у храму,
Пред вама се души о васкрсу снило!...
Ал' сад, токе сјајне, горите у пламу,
Под вама је срце издајничко било!
(Баци токе у пламен.)

Јоксим:
Е, овога чуда нигда било није,
Откако нас небо својим громом бије!
(Из поља дотрче жетеоци, жетелице и сеоска младеж,
а међу њима и Бојана: сви пођу да гасе ватру.)

Станко:
Не гасите! Хоћу да принесем жртве!
Да опојем живе а оплачем мртве!
(Џефердару)
Чув'о сам те сину, кад на снагу стане,
Да се крене с тобом по горама овим,
Да једном, к'о и ти, светом ватром плане
И полети небу с орловима новим!
Ал' твој одјек неће, као одјек грома,
Одјекнути више у кланцу у гори!
Ти другару вјерни војводина дома,
(Пољуби џефердар.)
Са проклетством сада у огњу изгори!
(Замахне да баци џефердар у пламен, а Бојана
притрчи и ухвати Станка за руку.)

Бојана:
Немој, брате Станко! Зар ти стало није,
За светињом дома?! За поносом нашим?!

Станко:
(Отргне се Бојани.)
Спомен очев ђецу сада срамом бије -
На њ је клетва пала! Ја се клетве плашим!
(Станко баци џефердар у ватру, а Бојана плачући оде у дружину.)

Јоксим:
О чем збориш, Станко?! Каква клетва је ли?!
Вјеруј, ми те нисмо вријеђати шћели!

Станко:
(Јурне за Бојаном, зграби је за руку и истргне из дружине.)
Не одлази тамо, гђе ти мјеста није!
Издајничка шћери овамо се врни!
Дахом својим чисто племе не оскврни!
Ми смо два гријеха! Црне душе двије!
(Скида јој прстен с руке.)

Бојана:
Шта ћеш, Станко, брате?! Јао мени, јао!
(Плаче)

Станко:
Да анђелу вратим што је врагу дао!
На, Миленко, ето, па се с другом вјери!
(Баци прстен пред једног сељака.)
За јунаке нису издајничке шћери!
(Сви се у чуду гледају, а неки климају главом.)

Јоксим:
Шта би ово људи? Да, удеса клета!
Шта учини, Станко, кад ти нисмо криви!
И нама је брате ова земља света,
Ал' у јаду овом ископњесмо живи!
Не проклетство! Тебе наш благослов прати!
Свако срце ово крв ће за те дати!
Ево, ми сви очи упиремо у те,
Води нас из магле на свијетле путе!
Реци, шта да чини овај роб до роба?

Станко:
(Покаже руком на гробље.)
Оно, што нам зборе очеви из гроба:
Остајте овђе! Сунце туђег неба
Неће вас гријат' к'о што ово грије!
Грки су тамо залогаји хљеба,
Гђе свога нема и гђе брата није!
Од своје мајке ко ће наћи бољу?
А мајка ваша земља вам је ова!
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља наших прађедова.
За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит' знаше!
У овој земљи останите и ви
И за њу дајте врело крви ваше!
К'о пуста грана кад јесени крила
Тргну јој лишће и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била,
А мајка плаче за својијем чедом.
Не дајте сузи да јој с ока лети,
Вратите јој се у наручја света!
Живите зато да можете мрети
На њеном пољу, гђе вас слава срета!
Овђе вас свако познаје и воли
А тамо нико познати вас неће!
Бољи су своји и кршеви голи,
Но цвјетна поља гђе се туђин креће!
Овђе вам свако братску руку стеже, -
У туђем свијету за вас пелен цвјета!
За ове крше, све вас, све вас веже:
Име и језик, братство и крв света!
Остајте овђе! Сунце туђег неба
Неће вас гријат' к'о што ово грије!
Грки су тамо залогаји хљеба
Гђе свога нема и гђе брата није!

(Док Станко говори, многи плачу и бришу сузе.
У пошљедњим стиховима Јоксим прилети Станку и пољуби га.)

1907.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 100 година.