Погибија Вукашина краља

* * *


Погибија Вукашина краља

Султан Мурат по Стамболу шеће
А са своја три рођена сина
И најмлађом госпојом царицом
Што је бјеше јако добавио,
Четвртом се њоме оженио. 5
Што је била најпрва царица,
Родила му сина Бајазита,
А друга је сина Сулејмана,
Трећа роди сина Мухамеда,
А четврта царица Јелена 10
Она нема од срца евлада.
Проговара турски цар Мурате:
»О Јелена, госпојо царице,
»Што те питам право да ми кажеш!
»Ја да мени смртни часак дође 15
»Кад би своје земље дијелио,
»Шта бих теби ’исе учинио,
»Дао бих ти земље четвртину.
»Које ли би земље највољела,
»Коме ли би земље поклонила, 20
»Би ли дала Лазовић Стевану?« 
Проговара царица Јелена:
»Цар Мурате, од истока сунце,
»Кад ме питаш, право да ти кажем,
»Од свега бих Стамбол највољела, 25
»Ал’ га не бих Лазовићу дала.
»Због њега сам теби допанула.
»Све бих дала краљу Вукашину.
»Ето има шеснаест година,
»Већ се чуло да говоре људи, 30
»Откако си с њиме заратио,
»Ђе гођ Турци Србе задобише,
»Све у Стамбол робље доведоше.
»Ђе гођ Срби задобише Турке,
»Турско робље натраг повратише. 35
»Ја да сутра краља погубите,
»Шта би Турци у земљи чинили,
»Колико би робље накупили?«
Кад дочуо турски цар Мурате,
То је њему врло мучно било, 40
Јер се боји краља Вукашина,
Јер краљ турске градове добива
И сијече многу турску војску;
Па се царе у дворове врати,
Па велики диван учинио, 45
Све покупи лале и риџале
И велике биртугли везире,
Све му лале по дивану стале,
Биртуглије и ићитуглије,
Учтуглије и ићитуглије, 50
Па овако Мурат проговара:
»Ево данас на дивану моме
»Ја да ми је срећа донијела
»Да ја имам доброга јунака,
»Те да ми се овде догодио, 55
»Да ми сађе Скадру на Бојану
»До столице краља Вукашина,
»Да уходи је ли дома војска
»Ил’ је војска у Калдак планини.
»Ла ко би се придворио краљу 60
»Да украде краљева зеленка
»Што му плива воде без бродова
»И прескаче горе без друмовз,
»Извија се к’о да има крила,
»Прелијеће као горска вила. 65
»Ништа краљу наудит’ не море
»Док је њему дебела зеленка.
»Ко би краља с коњем раставио,
»Честита бих њега оставио.
»Први би ми био уз кољено, 70
»Дао бих му велико везирство,
»Према себи дворе начинио,
»Код својијех љевше од својијех.« 
Кад то чули сви турски главари,
Све су паше муком замукнуле 75
И преда се главе обориле.
Ту не бјеше у цара јунака
Да се смије њему обећати
Ко ће краља с коњем раставити.
’Абер оде по Стамболу граду. 80
Кад је треће јутро освануло,
Ал’ ево ти једно момче младо
Што се бјеше цару одметнуло,
Одметнуло у земљу Србију,
Те служило српске поглаваре. 85
То је био капиџија царски
Са Отоке Делибеговићу.
Љепоте му у Турцима нема,
На лицу му седамнаест бена,
Љевше лице него у ђевојке, 90
Танка струка а висока раста,
Чудан момак стаћан и прикладан,
Ватила га црна наусница.
Дође момак цареву конаку
А воде га башчауши царски 95
У одају цару честитоме.
Кад је момак цару долазио,
Казује му што ће и како ће.
Ишће цару тридесет делија
А пред њима делибашу Ибра, 100
Па ће саћи Скадру на Бојану
И краљеву уходити војрку
Те још краља с коњем раставити.
Цар му турски тврдо обећаје
Све ће дати што је говорио, 105
Још му даје тридесет делија
И пред њима делибашу Ибра.
Пође Турчин из Стамбола града.
Све на момцим српска ђеисија,
На глави им крила и челенке. 110
Куд гођ ишли земљом и ћенаром
Док стигоше Скадру бијелбме
У механам коначише Турци;
Сву чаршију војска уфатила.
Силна војска Вукашина краља 115
Али краља дома не бијаше,
Отиш’о је у земље краљевске,
Од краљева зајимати војску.
Сви су краљи помоћ учинили.
Скупи војску од све седам краља. 120
Силну војску краље покупио,
Крену војску својој краљевини,
Силне војске стотину хиљада.
Ето краља у своје државе.
Док је краље с војском долазио 125
Све му земље уходили Турци
Куда могу проводити војску.
Сађе војска краља Вукашина
Бијеломе Скадру на Бојану.
Ја кад краље кули долазио, 130
Чудно чудо у дворима нађе:
Три му слуге у двору бијаху
Што их краље није оставио.
То бијаху три аге цареве
Што су дошли краља уходити, 135
А други се повратили Турци.
Три су царске аге остануле,
Не би ли се краљу придвориле,
Да украду краљева зеленка
К’о што су се цару затјецале. 140
Краље Турке познат’ не могаше,
Казују се катане маџарске
Што су били први у Маџара
И краљеву окретали војску
Ратовали, земље добивали, 145
А нијесу ништа издворили,
Па су зато краља оставили.
Тако лажу и тако му кажу.
То Вукашин њима вјероваше
Па је њему врло мцло било: 150
»Бе аферим, моја ђецо драга,
»Када сте ви мени долазили
»Ако бог да и срећа јуначка
»Кад будете са мном ратовати,
»Све ћу вама^исе учинити.« 155
Пође краље разметати војску
Па с Турчином иде ратовати.
На три стране војску растурио,
Једну спреми у Калдак планину,
Силне војске педесет хиљада 160
И пред војском новог слугу свога
То бијаше турска делибаша.
Другу војску мору опремио,
Турци су му на Новин удрили
И ту војске педесет хиљада 165
Да му врате од Новина Турке.
Туде краље другу слугу спрема
По имену Мују Једренлију,
Једренлију цареву делију.
Трећу војску краље окренуо 170
Низ државе силне и богате,
Ш њима иде у потаји гуја,
Силан Турчин Делибеговићу.
У краља је сто хиљада војске,
Сведе војску краље Вукашине, 175
Сведе војску Струми и Марици.
Ту је краље заставио војску
На бојиште ђе ће ратовати,
Па је краље рока оставио
Доклен би се одморила војска. 180
Кад је краље уредио војску,
Ферман спрема бијелу Стамболу,
Абер даје да ће ратовати.
Стамболу је ферман долазио
А Мурат је диван учинио 185
Ко ће цару прихватити војску,
С Вукашином ратовати поћи.
Цар дозива, првога везира,
Шех-ислама великог везира,
Предаје му војску и управу 190
Да он иде с краљем ратовати.
То је везир једва дочекао,
Намислио издати Турчина,
Јер је везир рода кршћенога, —
Везира је Гркиња родила — 195
Па прихвати многу силну војску,
То дочула царица Јелена,
Пред везира госпа излазила,
А потајно од цара султана
Те овако госпа проговара: 200
»О везиру, цареви већилу,
»Родила те Гркиња госпођа,
»А Стамбол је грчка постојбина.
»Констадин је Стамбол начинио,
»Медина је турска ђедовина, 205
»Нека иду Шану и Медину.
»Кад повратиш грчкога Стамбола,
»Ти у њему мореш царевати.
»Ја ћу ти се обећати млада
»Да ћу теби за љубавцу поћи.« 210
Госпоја се натраг повратила.
Везир крену од Стамбола војску,
Триста иљад’ силне турске војске.
Стиже војска разбојишту љуту
Ђе је краље уредио војску. 215
Код краља су туроки командири,
Младо Туре Делибеговићу,
Според краља уз кољено хода,
А све Турчин мисли и размишља
Како ли ће дохакати краљу, 220
Раставити краља и зеленка.
Али за то није лако било
У краља је дван’ест башчауша
Што чувају краља и зеленка,
Чувају га и ноћу и дану. 225
То је мало вр’јеме постајало
Док се обје уредише војске,
Уредише па се ударише.
Држа битка три бијела дана.
Кад четврти данак настануо, 230
Поче с’ турска осипати војска,
Турски везир издаде султана.
Ту погибе многа турска војска,
Што ј’ остало, то је побјегнуло.
Поче краље земље повраћати 235
Што су Турци били задобили
Пошље смрти српског цар Шћепана.
Краљ поврати сву Маравонију.
Војска дође до Стамбола близу,
Стамбол ставља муасеру тврду, 240
Ишће краље да се цар предаје.
Мисли султан што ће и како ће.
Цар велики диван учинио
Шта ће царе Србим учинити:
»Или ћемо земље поклонити 245
»Или ћемо еман заискати?« 
Проговара Мехмед везир стари:
»Цар Мурате, сунце од истока,
»Ко би теби данас свјетовао,
»Ти си тога сургун учинио 250
»По имену везир Ћуприлићу.«
Кад дочуо турски цар Мурате,
Ферман пише, татарину даје
Да му брже Ћуприлићу дође.
Мало вр’јеме, дуго не стајало 255
Док ето ти Ћуприлић везира.
Ја кад везир цару долазио,
Он овако цару проговара:
»Цар Мурате, земљи господаре,
»Обећај ми ријеч и бесједу 260
»Што учиним да препорећ’ нећеш.« 
То му царе тврдо обећаје.
Ја да видиш Ћуприлић везира,
Узе сабљу у бијелу руку,
Па га ето у женске одаје, 265
Води цара за бијелу руку.
Ја кад дође у царске кафезе
Ђе но сједи царица Јелена,
Ману сабљом Ћуприлић везире,
На царици нестануло главе, 270
Па је везир с мјеста помакнуо,
Са шиљтета и златне серџаде,
У серџаду ногом ударио,
Под серџадом врата заковата,
На вратима алка од челика, 275
Па за алку руком прихватио,
Те од врата канак подигнуо,
Док угледа ситне басамаке.
Ту се царе јаду зачудио,
Жао му је госпоје царице. 280
Па везиру царе проговара:
»Еј везире, ако бога знадеш,
»Ако сам ти изун допустио
»Да сјетујеш мене ратовању,
»Нијесам ти, море, допустио 285
»Да ти ’одаш по харему моме
»Те ми смаче у двору царицу.«
Одговара везир Ћуприлићу:
»Чекај, царе, док ти јаде кажем
»Па ти нећеш царицу жалити.« 290
Води цара низ танке скалине
Докле сиђе у подруме доње.
У подруму саграђена црква.
Што царица себи начинила
Из кафеза ђе царица спава 295
Од шиљтета друме начннила,
У подруме на ћемер сводила,
То је црква царице Јелене,
У потаји од цара султана.
Шћаше везир сарушити цркву, 300
Ал’ се цркви затворише врата.
Ту се царе јаду зачудио
Опет везир цару проговара:
»Чекај, царе, да ти и још кажем.« 
Па се везир натраг повратио 305
Ђе бијаху сви везири царски.
Ја да видиш јада великога,
Поче сјећи цареве везире.
Ту се царе јаду зачудио
Па везиру царе проговара: 310
»Не везиру, ако бога знадеш!« 
Али везир цара не слушаше
Већ сијече цареве везире.
Како кога сабљом удараше,
Полијећу главе и кауци, 315
Просипљу се крстови од злата.
Посијече дванаест везира
Све до цара једног по једнога.
До цара је везир шех-исламе
Који цара учи турковању. 320
Цар везира руком загрлио
Па овако њему проговара:
»Остави ми хоџу шех-ислама
»Који са мном у џамију хода.«
А Ћуприлић сабљом замануо 325
Шех-исламу да погуби главу.
Препаде се турски цар Мурате
Везир ће му осијећи руке,
Цар је руке себи покупио
А на хоџи полећела глава, 330
Просуше се крстови од злата
Иза врата, из јаке од врата.
А што бјеше турског турковања
Под ногама бјеше у папучи.
Ту се царе јаду зачудио, 335
Осјети се да је пропануо,
Да везири војску издадоше
Па је брзо ферман накитио,
Те га спреми краљу Вукашину.
Ишће царе од краља емана 340
За петнаест бијелијех дана
Да тријеби бијела Стамбола
Ђе ће силна долазити војска.
Еман даје Вукашине краље,
Али Стамбол не тријебе Турци 345
Веће купе силовиту војску
И пред војском везир Ћуприлија
Диже војску од Стамбола града
И покупи Грке и Бугаре.
То је Грцим врло мучно било, 350
Ћуприлић је грчка крвопија.
Жао им је шта је учинио
Па освету Ћуприлићу раде.
Ситну књигу Грци начинише,
Спремише је краљу Вукашину. 355
»Краљ Вукашин, земље господару,
»Љуто ће те преварити Турци,
»Силна војска иде од Турака,
»А пред војском везир Ћуприлија.
»Други су те околили Турци, 360
»Отишли су тебе уходити,
»Код тебе су три аге цареве.«
Па му сва три по имену кажу.
»А на њима српска ђеисија
»Један љевши од сваке ђевојке, 365
»Дивна струка и бијела лица,
»На лицу му седамнаест бена,
»'ватила га црна наусница.
»Други висок, плавога обличја,
»Плаве брке попријеко суче. 370
»Трећи мали, раста широкога,
»Црни су му из образа брци.«
Кад је краљу књига долазила,
Велику се чуду зачудио
Па се краље јаду осјетио 375
Што су дошле три катане младе
То ће бити три аге цареве.
Књигу гледа краље Вукашине.
Књигу гледа, а слугу погледа,
А Турчин се јаду осјетио 380
Па марамом лице заклањаше
Да му краље не изброји бена.
Виђе краље какав Турчин бјеше,
Ал' му бене избројит’ не може.
Ту се краље љуто замислио 385
Од јада га забољела глава,
Све војводе под чадор дозива.
Скупиле се слуге и војводе,
Краљ казује шта се догодило.
Али краљу лоша срећа била, 390
За погрешку изгубиће главу,
Јер је свога цара погубио.
Код краља се момци окупили
Па се чуде што им краље каже. 395
Но да видиш великијех јада
Што бијаше дван’ест башчауша
Те чувају краља и зеленка.
Код краља се момци забавише,
Оставише краљева зеленка. 400
То је љута опазила гуја,
Младо Туре Делибеговићу,
Дохвати се краљева зеленка
До готова и до оседлана,
Па се коњу на рамена баци, 405
Покупи му свилене дизгине,
А закрочи сјајне бакрачлије,
Па под собом поћера зеленка.
Кад полеће пољем и ширином
Као зв’језда преко ведра неба 410
Те побјеже на срамоту краљу,
Задоби му вилена зеленка
Као што се цару затекао.
Ја да видиш јада великога
Док се Срби коња осјетише, 415
Младо Туре поље прелећело
Док завика слуга Милутине:
»Краљ Вукашин, земљи господаре,
»У з’о час га слуге добавио,
»У гори те оне послушале, 420
»Турци су те љуто преварили
»И тебе су с коњем раставили,
»То је главом Делибеговићу.«
Ја кад дочу Вукашине краље,
Те је краље очим’ погледао, 425
Кад зеленка пред чадором нема.
Удари се руком по кољену:
»Авај мени до бога милога,
»Данас ће ме задобити Турци,
»Већ је мени глава осјечена 430
»Док ме Турци с коњем раставише.« 
Таман краље у ријечи бјеше
Док удари силна турска војска
И пред војском везир Ћуприлија,
С њиме Туре Делибеговићу. 435
Виђе краље да су изгинули
Па дозива слугу Милутина:
»Дај ми брже из једека вранца
»А ударај трубе и борије
»Нек’ се диже ратовати војска.« 440
Брзо слуге вранца добавише,
Затрубише трубе и борије,
Удрише се обадвије војске.
Ту се стаде крвца прољевати,
Гине војска с обадвије стране. 445
Велика је сила у Турака,
Дван’ест паша што управља војском,
За свакијем по сто хиљад’ војске.
Држа битка за два пуна дана.
Кад је други данак освануо, 450
Ту је турска надвладала војска
И краљеву силу потиснула
Из држава грчкијех земаља
Гоне Турци краља без престанка.
Кад је друга зора осванула 455
Стиже краље на воду Марицу.
У краља је неколико војске.
А кад и ту сила притиснула,
Србадија одољети неће
Доклен тече једнога војника. 460
Ту су љуту битку започели
Код Марице, код воде јадице,
Џењак држа до по б’јела дана,
Од по дана Срби изгибоше.
Ту је краље рана допануо. 465
Што још бјеше Србадије војске,
Све нагнаше у Марицу Турци,
А вода се крви замутила,
Ударила од брда до брда,
Све проноси коње и јунаке 470
И од брда дрвље и камење,
Па се вода бродити не море.
Потопи се Србадија војска,
Рањен краље нагна на Марицу,
На Марицу на коњу вранчићу, 475
Ал’ су краљу крила одломљена,
Нема њему вилена зеленка,
Што би краљу кутарис’о главу
И прелив’о воду без бродова.
Нагна вранца на воду матицу, 480
Јадан вранац пливат’ не умије,
Јер је вранац био у једеку.
Кад је био насред на матицу,
Враг нанесе кладу амарову
Те привати краља на матици, 485
Удари га по свилену пасу,
На вранчићу седло претурила
И од коња краља раставила.
Узе краља вода на матицу,
Однесе га низ воду Марицу 490
А вранчића крају принијела.
На обалу вранац излетио,
На вранчићу седло накривљено,
Вуку му се аркали јулари
Бакрачлије црну земљу стружу, 495
Бјежи вранац Скадру бијеломе.
’абер 'ода на четири стране.
Да погибе Вукашине краље.
Дочуле су двије аге царске
Што краљеву уређују војоку, 500
Брже турску силу доведоше,
Удари се војска у Калдаку,
Све потоци крви потекоше
И ту Срби љуто изгинуше.
Друга војска мору код Новина, 505
И ту Срби љуто изгинуше.
Све ледине главам накитише.
А Ћуприлић с војском ударио,
Прифатио велике државе,
Скендерију и Маравонију, 510
Хоће везир Скадру бијеломе,
Јера никог у држави нема,
Краљевића дома не бијаше
А баба му погубише Турци.
Док покликну нагоркиња вила 515
Са Шаргана, високе планине,
Виче вила у призренску жупу,
Довикује побратима свога
По имену Обилић Милоша:
»Ђе си брате, Обилић Милоше, 520
»На све стране Срби изгибоше,
»Погубише Вукашина краља
»На Марици, на води јадици,
»На Марици, српској касапници.« 
Па казује све како је било: 525
»Туре јаше краљева зеленка,
»А Ћуприлић прифаћа градове,
»Изгибоше Срби у Калдаку
»И код мора, код града Новина.
»Свуда, брате, Срби изгибоше, 530
»Јера Марка у држави нема.« 
Кад дочуо Обилић Милоше
Сузе проли низ бијело лице,
Па од земље на ноге скочио,
Диже Милош Србадију војску, 535
Окрену је Скадру бијеломе.
Готов Турци Скадар прифатили,
Ту Обилић дочека везира
И опрости Скадар од Турака,
И турска се повратила војска, 540
Ал’ државе повратит’ не море,
Скендерију и Маравонију.
Врати Милош Турке од Новина,
Под Новином изгибоше Турци.
Ту остаде много турско благо. 545
Тако Милош земље одбранио,
Са три стране Турке повратио,
Али главне одоше државе
Кад погибе краље Вукашине.
А турски се Мурат посилио, 550
Пошље краља ратовати пође
И затражи Немањића царство
Да умири земље и државе,
Да све себи под руку окрене.
Посили се силан цар Мурате 555
Кад прифати двије земље главне
И прифати море и бродове
До границе земље Далмације.
Мисли Мурат земље заузети,
Јер се љуто Срби завадили 560
Па на земљи многи господари,
Сваки ради што је коме драго.
Издајице и тамо и амо,
Једни турску, земљу издавају,
Једни Турску, а једни Србију, 565
Те у земљи никад мира нема.
Бановине за се господаре
Бановине па и краљевине.
У Турчина Грци наполица
Турске земље Србији издају, 570
Хоће Мурат да умири царство,
Све под руку своју да окрене
Све под руку, Грчку и Србију.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

Извор

Народне пјесме из збирке Николе Т. Кашиковића, Свјетлост, Сарајево, 1951, стр. 76-93.