Побратимски дарови

Причају људи да је у стара времена био некакав силан чоек који се никад Богу не мољаше, ни у цркву иђаше, нити се по закону исповиједаше ни причешћиваше, него у свака безакоња упадаше, да је цијели град од њега на јадима био. Од више силе није хтио оженити се као што Господ Бог заповиједа, него науми да вјенча аждају како ће више зло чинити, и упути се у некаку пустињу де су страшна језера, али не погоди пута, и тако га ноћ стигне те у некакој пећини заноћи. Тек што заспао бјеше, чује у пећини клопот свакојакијех верига, тутњавину као громови, док у томе и пробуди се. Кад ево ти на један пут свану у пећини као дан, и тушта и тама од сваке врсте људи, црнијех, црљенијех и жутијех, у различите хаљине обучени, а пред њима један старац бијеле косе и браде као овца, на двије дворогасте шљаке, који му рече: "који си ти?" А он му у страху одговори: "Путник из далеке земље, и ваш друг." На то му старац одговори:" Ако си наш, треба да се побратимиш са мном, ако желиш срећан да будеш." Он на то пристане и побратими се са старцем. Пошто се побратимише, рече му старац: "Е побратиме, сад да се дарујемо, ја ћу тебе даровати снагу и благо, а ти мене за оба ова дара само своју душу." Ови човјек премда је био опак, опет промисли хоће ли дати своју душу, али га страх нагна, те се дароваше. Старац запахну њега духом, те у они час стече крила, реп и мале рошчиће на глави, и даде му један штап двороги, црљен као ватра, говорећи му: "Ево ти ови штап, кад ти год буде потреба од новаца, њиме у штогод куцнеш ондоле ће излазити на стотине онаке аспре каке ти намијениш." Обрадује се ови човјек, те ујутро кад сване одвоји се од побратима те онаки какав је крену, и идавши за дуго почине под једнијем великијем каменом, па почне да куша срећу у штапу. Куцне њим у кам говорећи: "Све жути цекини да буду!" И цекини из камена пореваше тако да њега притискоше и замало не удавише, а он завика: "Побратиме! побратиме! погибох!" У то долеће му побратим говорећи "Ево ме, шта је?" А он му одговори: "Ево притискоше ме цекини, хоће да ме удаве." А побратим му рече: "Реци: ""доста већ"", па не ће више излазити." По што он рече: "доста већ" и цекини престадоше излазити, рече му старац: "Узми колико можеш, пак хајде од мјеста до мјеста, те купуј душе за благо." Онда он опростивши се с побратимом упути се те к једноме граду. Кад дође на једну раскрсницу на један пут нестаде аспри с плећи; он се обазре и угледа једнога калуђера на једноме ћошку де сједи и бројанице у рукама држи. "Ха!" рече сам у себи "идем онога калуђера преварити и хоћу да из њега цекини извиру." Па се примакне калуђеру и куцне га штапом говорећи: "Све цекини и талијери." Али на мјесто аспри растопи му се штап у руци, а калуђер прекрсти оне бројанице пак му их натаче на главу и реце: "Да васкрсне Бог!" И он се у они час стресе и проврже се човјеком какав је и био. Ондар му калуђер рече: "О Хришћанине! Хришћанине! покај се од својијех гријехова, и моли се Богу и захвали му који је чуо плач родитеља твојијех на небу у они час кад си душу своју продао, пак се прођи ђавољијех аспри, него се труди." Чоек му се поклони, захвали и у руку га пољуби па оде дома и покаја се и као прави Хришћанин до дубоке старости живље. И Бог с нама!

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 95–97.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.