Плач Матере Човекове
Плач Матере Човекове
Данас је несрећни дан синуо,
и први му је поглед пао на беду:
најближе њему, у тихом предграђу,
једна је Мајка расплела косу седу,
јер јој је син преминуо.
Данас је умро један Човек,
и Мајка му је вриснула:
- Ох, када човек није Човек,
већ роб Неког, кога нема,
од кога сам до јуче милост искала;
ох, када је човек гори него црв, -
нека се распе по земљи анатема,
и нека се пролије сва црвена крв!...
О, Сине, мој добри Сине!
Отац ти није Свети Дух,
ни дрводеља са ливанских пута.
Сине, ти си плод две неме жудње
и једног бесвесног минута.
Нисам те родила у јаслама,
већ у крвавој постељи,
између четири влажна дувара,
једног шареног замрзлог јануара.
Сине, теби су и мени рекли
да смо робови,
и наша су срца без милости развлачили.
И све су нам увек тумачили,
да се сетимо
да то бог тако жели!
Рођени, мртви Сине, бог је лаж,
и наши су га душмани изумели.
Устани, Сине, да се светимо;
да крвљу вековних намесника бога
посветимо форуме Рима,
и да копљем поново прободемо ребро
Учитељу из Јерусалима.
Да ископамо Јудино сребро
и да на томе светом месту
подигнемо човеку храм,
и да доведемо у храм нашу Нову Вест,
која ће себе искрено дати.
Устани, Сине, да грозне лажи,
које се рађају у име Оца и Сина,
сахране Сина и Мати...
Данас је умро један Човек,
и залуд је Мајка седе косе чупала
и у груди се лупала...
Није се пробудио.
Онда га је само окупала,
и обукла га у црно.
И у дну свога врта, о поноћи,
сама га је сахранила...
И тужна се мајка Човекова
ту, поред гроба, настанила...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|