Пијанство

ПИЈАНСТВО Писац: Димитрије Туцовић

Раднички календар за 1904. годину, стр. 72—77.

Ко ступи у радничке редове да у њима дела, не може бити равнодушан према једној жалосној истини: да употреба алкохолних пића прави раднике више него и шта друго немарним, равнодушним, неосетљивим према њиховој беди и понижености. Још мање може бити равнодушан према каквом реакционару или пропалом бекрији из господских кругова, који с извесним задовољством причају: да беду ствара пијанство, да не би било сиротиње да није алкохола, да је друштво добро, али да су људи рђави и криви за своје патње.

Ова два разлога довољна су, па да обратимо већу пажњу на природне последице пијанства и друштвене узроке његовог ширења.

Делом као распрострањена и стара навика, а делом као производ бедног и потчињеног положаја радничке класе — пијанство или прекомерна употреба алкохолних пића тесно је скопчана с народним животом. Оно је разним обичајима и предрасудама толико одомаћено да без њега не може бити ни весеља, ни жалости, ни свадбе, ни погреба — једном речи никакве душевне манифестације. У томе погледу народ се данас више брине да ли је родила шљива него њива. Као што један писац лепо вели: Људи пију кад се састају, пију кад се растају; пију кад су гладни, пију кад су сити; пију кад је ладно, да се загреју, пију кад је врућина, да се расхладе; пију кад су невесели, пију кад су весели; пију кад се сахрањује, пију кад се рађа; пију и само пију. И то раде и данас када је наука показала да пијанство ствара читав пустош у организму људи и у њиховим моралним и душевним својствима.

Благодарећи незнању и варљивим дејствима овог најопаснијег опијума, људи га и даље употребљавају с уверењем да храни, снажи и загрева организам. Ова заблуда потиче поглавито отуда што алкохол надражује организам, изазива јачу покретљивост органа, убрзано дисање и куцање срца, брже испуштање топлоте. Он преноси пијаницу у извесно стање пријатнога заноса, у коме постаје неосетљив према хладноћи, гоплоти, умору, губи моћ процењивања опасности и својих сопствених поступака.

Старе опасне заблуде треба сузбијати и распростирати истине које је наука утврдила.

Пијанство изазива болести и слаби отпорну моћ организма. Нема ни једног органа у нашем телу на које алкохол не утиче штетно. Енглески лекари тврде да половина болести потиче од прекомерне употребе алкохола. Статистичари тврде да алкохол, у погледу утицаја на народно здравље, долази одмах иза јектике (туберкулозе).

Од алкохола страда нарочито срце, јетра, стомак и бубрези. Рђаве последице пијанства било је утолико теже сазнати што се оне обично свете у доцнијим годинама. А оне су све опасније и теже што су храна, одело и стан слабији. Незаштићена радничка класа највише страда.

Пијанство руши ум. Лагано и постепено пијаница постаје груб, забораван, немаран, тупав, неосетљив, уопште изгубљен човек, док не заврши катаром у стомаку или лудницом. Статистика болести у јужној Аустрији показује да је од 549 умоболних у 1889. години било 135 искључиво због алкохола. А у Цириху 1890. од 112 болесника било је 31 од алкохола. Алкохол уноси читав дар-мар у природне особине људи: прави их неодређеним, поводљивим, готовим на све пороке и ексцесе, неспособним ни да воле ни да мрзе, ни да се чим одушевљавају.

Пијанство ствара рђаво потомство. Деца пијаница обично имају епилепсију (падавицу), она су кретенаста, глувонема, кржљава, нервозна. Један је професор испитивао 10 фамилија чији су родитељи или претци били одани пићу. И он је нашао да је од њихово 57 деце: 12 умрло од телесне малаксалости одмах по порођају, 8 патило од идиотизма (блесавости), 13 од епилепсије, 2 глувонемо, 5 кржљаво. Само је 9 нормално развијено. Од 300 блесаве деце, утврђено је да је 145 рођено од родитеља који су били пијанице.

Пијанство умножава преступе. Статистичари су утврдили да је 70—80% преступа везано за пијанство. [Макс] Бер је испитивањем утврдио да је од 32.837 затвореника у немачким затворима у 1890. 41,7% било одато пићу. Наш народ показује много и много случајева где се злочин врши сасвим несвесно, у пијаном стању.

Беда у коју је доведена радничка класа: предуго радно време, ниске наднице, рђави станови, слаба храна и ниска култура — све је то учинило пијанство једном друштвеном појавом, пратиоце беде и патње. Само затуцан незналица може данас тврдити да јс пијанство узрок беди радника у капиталистичком друштву, а не беда капитализма узрок пијанству.

Фридрих Енгелс вели: „Сви мамци, сва могућа искушења удружено вуку радника пијанству. Ракија им је готово једини извор радости ... Радник се враћа с рада уморан и малаксао од дугог рада; налази стан без икаквих угодности, влажан, непријатан и прљав; треба му нешто што ће га овеселити ... Од рђава ваздуха и рђаве хране ослабило тело силно тражи некакав покретач споља; радникова потреба за друштвом може се подмирити само у крчми, јер он нема другог места где би могао наћи своје пријатеље..."

Чувени немачки професор [Макс] Вебер вели да је алкохол последица глади. То се доказује тим што најмање пића троше они радници који имају највеће зараде, најбољу храну, одело, стан, највише слободе и највеће организације. Амерички радник троши на храну 1.800 д. а за алкохол 3,7% своје зараде; енглески 1.300 за храну, а 4,4% за алкохол; француски 1.160 за храну, 5,7% за алкохол; белгијски 850 за храну, 5,2% за алкохол; немачки 720 за храну, а 5,2% за алкохол.

Што је год живот тужнији а рад напорнији, природно је да су све јаче и жеље да се непријатни осећаји затупе пријатним надражајима. Жећ, коју развија умор и фабричка прашина, треба угасити. И радник пије да забашури, да заборави свој бол. То значи вара сама себе.

Радника чекају велики задаци, да би он то смео чинити. Он мора одбијати све опасне морфијуме, који га чине у беди неосетљивим, у нужди беспомоћним, у борби својих другова незаинтересованим, па ма они били алкохол или каква буржоаска лаж. Као ратник који води борбу с непријатељем добро утврђеним, заклоњеним за бусије и добро наоружаним, радничка класа мора превазилазити противника крепкошћу, трезвеношћу и одлучношћу. Она не сме стварати пријатни занос алкохолом већ жудњом и борбом под црвеном заставом за будућим друштвом, у коме ће пијанство бити цењено исто толико колико данас многа задовољства из дивљаштва.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Димитрије Туцовић, умро 1914, пре 110 година.