Пита хиљаду форината
| ◄ | ► |
ПИТА ХИЉАДУ ФОРИНАТА
Давно је било! У вароши Х. биле две госпође, Мица Рогозић и Алка Ћирковић. Обадве лепе, младе, не зна се која од које лепша. Што су лепе, али што су им мужеви за жене добри, у вароши пара им нема! Варош српска, српски свет влада, а и богата је. Давно је то било, још за време бунапартиских ратова. — Мица и Алка, обе су од добре куће, ишле су заједно У школу, па су биле добре другарице. Што год једна или друга понесе у школу, парче пите или погаче, подели једна с другом.
Кад већ дорастоше за удадбу, и онда су биле добре другарице, заједно су с матерама на бал ишле. Каква је дивна онда мода била. Девојке — „фрајле” — у кратким хаљинама; струк кратак; лепе руке од лаката горе голе, са пуфонима; до лакта жуте рукавице, а на глави шешир. Играчи у фраку, лаке ципеле на ногама, шешир „шапапа” у левој руци; све млади јурати, адвокати, спахичићи, погдекоји трговчић, и то отменији. То је био „нобл бал”. Ту се игра „тајч”, „полка”, „калуп”, „екузе”, „минет”, „лесе”, напослетку „јастучићи”.
Мица и Алка лепо изгледају, једна црнпураста, друга плава, златокоса. Кад се упоредо шећу, противност боје красоту им увећава. Обадве једре, живахне; црнпураста и ђаволаста Мица једним оком три јурата посече, а Алка нежна, бела, као „пенородна” Венера. Може ли бити да се такве девојке сваком не допадају? И обе силно играју. Играчи се отимају за њих, и свако каже: „Бадава, Мица и Алка најлепше фрајле на балу!”
Марко Рогозић, брат Алкин, најлепши је јурат на балу, а кад је најлепши јурат, онда је наравно од свих осталих најлепши. Рогозићу се допада Мица, а Мици Рогозић; два срца а једна жеља. Госпођа Софија, Мицина мати, у „рококо” обучена, великом се лепезом хлади, мада јој није врућина, па жмирка на лепи пар; допада јој се што такав јурат Мицу облеће. Око Алке облеће Јефта Ћирковић, трговачки калфа, син богатог трговца. Ћирковић није леп, руке и ноге незграпне, а није ни добар играч, и Алка би га радо од игре одбила; воли она јурата, али мора, ту је мати, и она, опет, воли богатога трговца, а не трошаџију јурата. Син Марко, док је до јуратства дошао, потрошио јој, удовици, половину имања. Она хоће зета који има „состојаније”, а не трошача јурата. А јурати, кад Алку облећу, један гурка лактом, други стане на ногу Ћирковићеву кад се до Алке утискује. На једном балу Марко и Мица заљубе се једно у друго. Ћирковић се, опет, заљуби у Алку, а Алка неће за то да зна.
Марко Рогозић кажу да је зјело учен, али је горд, охол, па ситније људе презире. Једном се тужи Марку Мица да јој Пера берберин досађује, меће јој букете у пенџер, и вреба је, само да се може до ње довући а с таквима се фрајла Мица не разговара. Марко, кад то чу, разјари се. Тешко берберину! Марко иде ПО сокацима с корбачићем у руци. Једно вече сусретне се са Пером берберином. Где су се сусрели, ту је нека качара, одушка велика, а грдна каца у дубљини уста баш пред одушком разјапила. Берберин, на старом фраку ружом закићен, рад би Марка мимоићи, но не да му Марко. Раскречио ноге па стао пред Перу, подбочио руке, а у десној му корбачић. Берберин види Марка разрогаченог, па се поплашио.
— Знате ли ко сам ја? — запита Марко.
— Знам, благородни господине! Ви сте господин Марко от Рогозић, јурат, — одговори замућено берберин.
— Јест, а знате шта је то јурат, краљевске табле заклети нотарије? — жестоко се осече Марко.
— 3нам, господине: ја нисам крив што нисам јурат, сирома’ сам, нису ме могли на више науке дати.
— Па како сте се усудили букете бацати у пенџер фрајле Мице Кицошићеве, кад знате да ја тамо одлазим?
Марко тек што изрече, а корбачем преко берберинова фрака превуче једанпут, двапут. Берберин моли, но пардона нема. Марко даље шиба. Сад се и берберин разјари и, у праведној одбрани, дочепа се корбачића. То је за Марка сувише, за јурата срамота; снажним рукама шчепа слабијег берберина, те га баци у кацу. Берберин ужасно груне на дно каце, а каца одјекну. Марко се задовољан шеће даље па до пенџера Мициних, и све јој исприча. Мици је мало жао, боји се да није берберин скрхао врат или ногу, а с друге стране мисли се: о томе ће се приповедати што је Марко њој за љубав учинио. И ту је неки понос кад свет рекне како се за фрајла-Мицу ломе ноге и вратови.
Још оно вече пуче глас како је јурат Марко Рогозић бацио у кацу Перу берберина. Сирома’, скрхао ногу, глава му разбијена. Марку ни бриге. Доктор неко време лечи Перу и излечи; само ће мало храмати. Нађе се добар пријатељ берберину те га поучи како да тужи Рогозића, Пера берберин тужи Марка, а суд буде праведан и донесе осуду да се Марко Рогозић испише из књиге јуратства. Велики удар за Марка. Избрисан јурат, дични тај наслов изгубљен, тако исто као официр касиран.
Пуче глас по целој вароши да је Марко Рогозић касиран јурат. Са такве висине пасти није шала! Јурату не заповеда полиција, ни варошка кућа, никакав суд, само краљевска табла. Сабљу може вазда носити, а и мамузе. Сад је све сломљено. Већ је мање за Рогозићем јагме, но Мица га неће изневерити. Мати, госпођа Софија, већ је спрам њега хладнија. Није јурат, вели, а ни богат. Што мати му има, треба њој, а треба и мираза кћери Алки.
У вароши код магистрата упражњено је место подбележника. Избор је близу, а Рогозић има пријатеља. Сви веле: Марко је зјело учен — само желе да се ожени не би ли му се жестина утишала. Марко иде да проси Мицу у матере. Мици је то повољно па га уведе матери.
— Госпожо почитајема, ви ћете погодити зашто сам дошао, — запита Марко матер тек што уђе.
— Седните, да чујем даље, — рече мати, укочено погледавши у Марка а прекрстивши руке.
— Сам себи сам проводаџија; хоћете ли ми Мицу дати?
Мати тобоже као изненађена.
— Све би лепо било, сви кажу да имате таленат; но ја моју Мицу не могу на несигурно дати.
— Како несигурно? — запита Марко.
— Какво је ваше состојаније?
— Состојаније? Ја стојим овако: свршио сам правне науке, био сам јурат, сад су ме избрисали, но таленат је остао.
— Не питам те за таленат, већ за состојаније. Ваша мати, моја пријатељица, има кћер, треба да се живи са оно што има, као и ја, удове смо; дакле, состојаније и ви сами знате да значи имање, па имате ли каква имања?
— Ха, ха, госпођо, малочас рекосте да имам талента, а то је имање.
— Таленат још није имање.
— Разумем вас. Па, колико их има који с талентом куће и земљу стеку, — одговори одрешито Марко.
— Е, добро, кад бих вам Мицу дала, како и откуд ћете живети? Мица је код мене фино отхрањена, треба лепо да се носи, а што ја имам требам за се — а имам још деце.
— Таленат је капитал, таленат је имање. Постаћу прве рестаурације виценотар, па онда даље, а и ви ћете што допринети. Јесте ли задовољни?
Мати се мисли, и мисли што Марко више не тражи.
— Е, добро, ви имате талента; даћу вам Мицу, но само онда кад постанете код магистрата виценотар.
— Задовољан сам. То ће скоро бити! Хвала, љубим руку.
Марко устане, љуби матери руку и препоручи се. Кад изиђе напоље, дочека га Мица. Она је из друге собе кроз кључаоницу гледала и све чула.
— Све је у реду, Мицо, скоро ћемо се сасвим спојити.
— Видиш ,Марко, да је моја мати паметна. Само гледај што пре да постанеш виценотарош.
Мица је испрошена, бруји глас да је Марко Рогозић испросио фрајлу Мицу Кицошићеву.
У вароши Х. велика рестаурација. Цео магистрат се мења. Кортеши извојују да буде Марко Рогозић изабран за виценотара, подбележника племенитог магистрата. Веља радост у пријатеља му и у Мице.
Како Марко постаде нотарош, буду сватови, и тако по нади и жељи постаде срећан пар људи: Марко Рогозић и Мица Рогозићка. Срећно је све текло, срећни пар лепо живи.
Но, шта ће Алка девојка, другарица Мицина, сестра Маркова? Око ње једнако баје Јефта Ћирковић, а мати га добро гледа, јер има „состојаније”. Отац ће му предати трговину, а јединац је. Њој је у срцу јурат, ал’ за јурата треба мираза. Ко је сиромах узети је не може, ко је богат узети је неће, тај тражи богату. Лепа плавојка носи у срцу црнопурастог јурата, но овај се само титра. Од седам јагма не зна коју да бира. Ваљда неће најлепшу, већ најбогатију. Срећна Мица, она доби мужа по срцу!
Прошле фашанге, Мица се удаде, Алка остаде. Алка је још млада, али тешко пада другарици кад другарицу под венцем види, а она остаје. Онда девојке постају суморне. Шта ћемо, кад све по срећи иде! Сирота Алка иде у башту да тражи љубичице. Почетак ускршњег поста. Цвет љубичице, дика мирисног пролећа! Алка бере љубичице, кити се крином њеним и уздише. Како јој лепо стоји тај плави крин на прсима спрам белог лица: парче неба спрам беле зорњаче. Кад љубичицу бере, тихо но из срца попева:
„Љубичице ја бих тебе брала,
Немам драгог, коме бих те дала.
Ако бих те ја јурату дала,
Тај јурат је поносито цвеће,
Па на тебе ни гледати неће.”
Ипак је брала и закитила се, можда ће још до јурата доћи, а засад се мора задовољити са Јефтом Ћирковићем. Јефта Ћирковић има состојаније те Алку и преко њене воље задобије. Вољи се материној мора повиновати девојка. Сад је Алка — Ћирковићка, а Мица — Рогозићка.
Алка и Мица, док су биле девојке — присне другарице, а као удате су једна спрам друге охладнеле. У животу тако бива код мушких и женских. У детињству се воле, траје то често док се не ожене или удаду; после се свако по својој потребоћи влада, а љубав и тешње пријатељство ишчезне; тако је код Мице и Алке. Поезија детињства и младости пролази.
Мица, по рангу Рогозића, постала је „милостивом” — Алка пак по Ћирковићу постала је само „благопочтенородна”, што је за један степен мање, а то није свеједно. Мица себи тражи у друштву првенство над Алком, Алка опет неће да је нижа, богата је, а то више вреди него титула. То су доиста зашкољице, но има од тог још нешто више. Мица лепа, Алка лепа. Једни уздижу једну, други другу. Лепа је и једна и друга, само је Мица кокетнија, јер обично су црнопурасте кокетније од плавих. Кад хвале Мицу, не допада се Алки; кад хвале Алку, не допада се Мици, јер лепе даме ретко кад се искрено воле, баш зато што су обе лепе. Ако ко похвали Мицу, Алка каже: „Штета што Мица има велики нос”. Ако ко похвали Алку, Мица каже: „Штета што Алка има мало чело и невидиме обрве”. Каткад Мица хвали ружнију од Алке, Алка опет ружнију од Мице. Ту равновес у природи изједначује ружно с лепим; ту и ружније налазе задовољство кад их лепе хвале над лепима. Ту је онда ружнија над лепом пријатнија, добродушнија, и све друго на свету.
У једном су Мица и Алка изједначене, имају добре и благе мужеве, који им све по вољи чине. Ретка срећа за удате.
Откуд Рогозић тако питом, онај бесни јурат ком се свако с пута уклањао? Марко Рогозић био је међу јуратима први у науци. Зла коб збриса му јуратску титулу; не може никад постати адвокатом, а лошији ће друго све постићи и гледаће га преко рамена! За снажан дух велик ударац! Како да се под њим не сруши! Рогозић се тек сад бацио на читање, а брзо схвата и памти. Смисли да се у малом кругу великим покаже. У суду му није било пара, све је надмудрио. Умре велики нотарош, а Марко постане први. Ако је ко хтео тешку парницу да добије, ишао је Рогозићу на световање, и то и са стране, и у реч његову свако се поуздати могао, увек је крај погодио. Покрај тога био је марљив, те је заслуживао леп новац и могао водити лепу кућу. Рогозић, у науку и посао заљубљен човек, није одговарао живахној природи госпође Мице и да је био јуратом тако снужден, богзна би ли се тадања фрајла Мица у њега заљубила била. Личност њена није била за филозофе и педанте скројена, но веља доброта Маркова спрам ње све је изгладила.
Ћирковић опет гледа у Алку као у звезду Даницу; дичи се кад ко о њој говори да је лепа и све јој по вољи чини.
Мица и Алка једна другој одлазе, и све је код њих глатко тако док неки демон не наруши мир међу њима. А ко ће тај мир нарушити? Видићемо.
Миливој Свилокосић, то је тај црни јурат, несуђеник Ћирковића Алке. На Свилокосића јагма од седам девојака. Не зла коју да узме. Једну би волео и другу би волео; она опет има велик мираз. Да може, све би их стрпао у срце своје, које је доста велико нарасло. Ту су најсрећнији људи о које нема јагме, а богати су, јер се за богатог ипак девојка нађе. Такови већма цене женску него ти размажени као што је Свилокосић. Свилокосић у многом размишљању: неће ову, неће ону, не жени се; а девојке се поудаваше, богме не могу на њ чекати док оседе. Кад се његове партије поудаваше, нове му се нису умиљно пријављивале, био је извикан да девојке само вара. Већ су га и спевале, као што је то по малим варошима обичај.
Тако пролазе дани и године, Свилокосић се не жени. Отац му је био могућан, но имао је више синова и кћери, па кад се поделише, падне му у наследство једна кућа с нешто мало земљишта. Донекле се може живети. И доиста, Свилокосић је лепо живео. У друштвима добро примљен, добар певач и леп човек; често је облачио атилу, на главу му лака самуркапа, кратке кордованске чизме с мамузама, чакшире тесне у чизме, у паради опасана сабља, иначе виси му преко рамена попреко о дебелом црвеном гајтану en bandoulière. Лепо је видети лепа јурата, правих ногу, сразмерних удова, па још Миливоја Свилокосића са црнпурастим лицем, кад астраганску капу наери. Коса свилена, бурмаста као у циганчета, а с два прста брк зашиљи. Име му је Свилокосић, а коса му је свилена у цркви он чита „Оченаш” и „Вјерују”, и то са великим афектом, а лево око му једнако с бока у женску цркву стреља; а кад из цркве изиђу, срећна коју Свилокосић испод руке кући прати. Ако је код девојака изгубио нешто од кредита, Свилокосић себи накнаду налази у том што је опет од дама боље примљен. Свуд је први у колу.
Код таквих прилика није чудо што је Свилокосић добро приман у кући Рогозићевој, па и код Ћирковића. Алка је већ заборавила неверност његову, а Ћирковић све жени чини по вољи, а радо се налази у друштву најотменијих, куд, наравно, припада и Свилокосић. Рогозић, добар пријатељ Свилокосићев, дозивље овог да му у пословима помогне. То овај радо чини, јер може што и научити. Кад има посла, остане ту на ручку, па и на вечери. Госпођа Мица већ се брине да Свилокосић буде са свиме задовољан, да се не потужи. Рогозић, откако се оженио, промењен човек, нетрудимо ради, много заслужује; хоће свету да покаже како и као збрисан вреди; и мало је кућа које су тако уређене и богато снабдевене. Мати му умре, те Рогозић подели имање са сестром Алком, и то му припомогне. У послу је неуморан, те му недостаје времена обдан да Мицу забавља; место себе допушта Свилокосићу да је у празном времену варошким сплеткама забавља; а то овај једва чека, јер у свачему је био брз, само на послу лаган. Рогозић је још млад, горостасног строја, али нешто јако опада. Жути му се образ, унутра га нешто мори. Никад се не насмеши, нити га већма што занима сем парница; што теже парнице, за њ су важније, интересантније. Сад је тек Рогозићу жао што је Перу берберина у кацу бацио. У оно је доба мислио: шта њему сиромах брица да смета, берберин који у протокол господе не спада; ипак га је крваво обријао на кожи адвокатске дипломе. Да је то знао, не би у бербера ни дирао.
Дакле, ту је Свилокосић добро приман. И код Ћирковића је Свилокосић добро приман, на ручак, на вечеру, кад год хоће.
Мица Рогозићка лепо се носи, у диби и кадифи, у свили и атласу, руке пуне белензука. Не носи се горе ни Алка Ћирковићка. Како Мица нову хаљину навуче, одмах и Алка себи нову прави. Ћирковић је могућан, може јој бити. Свилокосић, кад из цркве иде, сад прати кући госпођу Мицу, сад госпођу Алку, сад је код једне на ручку, сад код друге. Једи то Мицу што Алка прави хаљине истом тек што је Марко њој нове хаљине направио; Алки је опет немило што Марко толике хаљине Мици прави, а себе радом за њу мори. Што Свилокосић у једну и другу кућу долази, ниједној се не допада. Није чудо, снаха и заова, па један гост — Свилокосић — а два тањира.
Алка оде једно после подне к Мици па се разговарају. Марко у својој соби ради, за женске послове не хаје. Кад Алка дође, снаха је привидно лепо дочека, као другарица из детињства. Седну. Мица штрика, па заподене разговор. Алка седи на дивану и гледа у очи, у уста Мици, шта мисли, шта ће прословити.
— Ала је тај Свилокосић чудан човек! Остави тебе, Алка, те мораде поћи за бакалина, а овамо га ипак примаш.
Мица то прослови, а гледа у зеницу Алки, прст на штрику јој застане, да чује шта ће на то Алка рећи.
— Мицо, ти си смешна! Па, што к теби долази? Овде је готово окукао.
— Иди, бога ти, Алка! Тај је тебе обожавао, не мене; а што овамо долази, то је други рачун. Марко је учен, да му пара нема, а он, матор јурат, долази да што научи. Но, Алка, теби се чудим. Ти си рада била за њега поћи, ал’ он, знаш, ердељски је тањир, са обе стране може се јести, дакле не верујем му; јер то није ни лепо, окренути леђа, а сад опет мужу твом досађује.
Кад то Мица изрече, настаде кратка почивка; Алка се смеши па одгонетне:
— Јест, право кажеш, Мицо. Свилокосић је ердељски тањир. Шта више, још ћу ти и то казати да кад ме је мој Јефта запросио, ја га не хтедох, не бегенисах га, а мати ми на то рече да ја хоћу леп чист тањир, но који је празан; него боље да бирам оног који ме може господски држати. И ја примих реч материну, стегнух срце и удадох се за мог Јефту, неисказано доброг Јефту. А што к нама Миливој долази, то је тако као што к теби долази да те забавља.
— Јест, и твој Јефта је добар. Лепо се ти носиш, па како на мени видиш лепу хаљину, а ти себи правиш тако исто скупу.
— Правим ја и скупље хаљине него што су твоје. Моје атласке теже су него твоје.
— Ништа за то! Ја ма какве да обучем, свет држи да су скупље. И моје белензуке држи свет да су скупље од твојих. Све то чини ранг, знаш, а ти си у рангу за један степен ниже.
То Мица рече као из шале, али Алка осећа.
— Опет сам од тебе богатија, а у рангу смо близу.
— Као небо од земље! Ти, Алка, кад би се строго узело, још ти не пристоји шешир носити. Ти си нешто мало више од мајсторице, а ја могу носити и вал, — рече поносито Мица.
— И ја га носим, па ко ће ми стати на пут?! — одгонетне Алка.
— Бацимо то на страну. Кажи ми кога ради долази к вама Свилокосић, тебе или Јефте ради?
— А кога ради долази овамо?
— Марка ради. Свилокосић му помаже, он је код њега јурат, да се поучи. Али, кога ради к вама долази? Јер ако тебе ради, онда је у тебе слабост што примаш њега који те презрео; ако пак Јефте ради, то не може бити, он није Јефтино друштво, и ти не би требала то да трпиш, па ни Јефта.
— Сваки нек чисти пред својом кућом, најбоље ће бити, — одговори мало љутито Алка.
— Па, баш да видиш, Алка, није никаква ни срећа с тим Миливојем. Бекрија, карташ, ноћник, окукао је у кавани. Марко мора по њега пандура да шаље; брани ко за њега.
— Ћути, Мицо, знаш шта каже Немац: „Wer schіmpft, der kauft”. Зато се радо с њим испод руке из цркве пратиш. Бекрија, бекрија, али, најпосле, који јурат није бекрија! Бадава, кад му добро стоји!
Тако се кошкају њих две, које из шале које полуозбиљно. Растале су се привидно као пријатељски, али обе дишу за осветом. Алка више неће Мици одлазити. Свилокосић стоји међу њима као демон, не да им се више приближити.
Алка, кад види брата, оптужује Мицу како много троши, луксуз тера, а он, сиромах, дању и ноћу ради, само страсти њене да засити. Како се по вароши свашта говори о њој и Марку, како мрзи родбину. Марко Алку не слуша, него јој вели да му у кућевни мир не задире, и најбоље би било да му не долази. Већ је од Мице набрушен. Алка му неће досађивати, али ће Мици тиме пркосити што ће све лепше дочекивати Свилокосића.
Време пролази. Марко Рогозић, премда већ сенатор, па као судац магистратски дрма са вароши, није задовољан. Каријеру је себи због бербера покварио. Болује често. Овај горостасни јурат погурио се, скуњио прса, лице му жуто као смиље, нешто му живот подгриза. Презрео је родбину, сирочад, браћа му не смеју праг прекорачити, не да Мица, па цео свет приповеда како је Рогозића зауздала Мица, но он је неприступан, нико му не сме то спомињати. Рогозић живи за посао, а Свилокосић му је подручан као какав адвокатски калфа.
Већ се и Свилокосићу досади бити матор јурат, па намисли да положи испите адвокатске. Праксе је доста прибавио код Рогозића, но термин јуратства је прошао, па је тешко добити дозволу. Но, преко пријатеља Рогозићевих у Пешти добије дозволу, положи испите, па се са адвокатском дипломом врати кући. од старог јурата поста млад адвокат. Сад Миливој Свилокосић адвокат, а Марко Рогозић збрисан јурат! Чудна коб! Свилокосић тера процесе, но неће ни корака учинити а да не запита Рогозића.
Тако пролазе године, а Свилокосић се не жени. А, и шта ће да се жени кад је код Рогозића као код куће; осим стана сваку угодност има ту. Лепа храна, фино пиће, гостољубива пријатна домаћица! Одлази он и у Ћирковићеву кућу. То му нико не забрањује, па ни сама госпођа Мица; штавише, воли — бар јој се тим повод даје да може пред светом Алку боцкати, а да буде сама завесом сачувана од подлих језика. Ипак јој Алка дужна не остаје, па ту падају ситне и крупне речи. Неописана мржња међ њима двема; једна Френегонда, друга Брунхилда. Никад се не састају, а ужасан рат међу собом воде И све то иде преко главе мужева, Марка Рогозића и Јефте Ћирковића.
Дан св. Николе, први зимњи светац. Тај дан слави Рогозића породица, па ће тако прославити код Марка Рогозића, а и код Алке Ћирковићке, јер тако Јефта хоће да се и женин патрон слави.
Прошла је богата јесен, здравих ораха доста, сад је време пити — баклави! Коме може бити, ко ће бити на тај дан без баклаве! Наравно да се баклава у обе куће прави. Праве се велике баклаве, ту је нагомилно шећера, меда, ораха, карамфила, а тепсије велике, јер ће бити много гостију. Красне баклаве од педесет сувих јуфки!
Рогозићкина пита пекла се у истој симиџиници где и Ћирковићкина. Тепсије једнаке, пале у наследство једна Марку, друга Алки. И пите су биле једнаке, јер у Рогозића породици правиле су се увек баклаве од педесет јуфки. На такав благдан симиџија има много посла. Кад дође у своје доба, Рогозићкина слушкиња однесе кући питу; тако исто и Ћирковићкина својој кући. По несрећи, симиџија случајно промени пите. Рогозићкину изда Ћирковићки, а Ћирковићкину Рогозићки.
Рогозићка није приметила да је пита измењена. И онако је није сама правила, већ стара Јула учитељка. Мица није ни кадра баклаву начинити. Друкчије је код Алке. Она сама управља, а две јој помажу кад прави.
Алка, како се пита на кришке исекла, и како је усекла кришку, одмах примети да то није њена баклава. Истина, има ту педесет јуфака, али нису тако фине и суве, а иначе премашћена је. Одмах се сетила. Ту већ не помаже протестирати, кад је већ баклава исечена, у тепсијама нема разлике, нема — штете.
Сутрадан пуче глас по вароши како Алка Ћирковићка свуд приповеда да јој је баклава промењена, да пита ништа не ваља, премашћена је и бљутава, да нема доста карамфилића, и да је то хотимице учињено, симиџија је подмићен, како Мица и не зна баклаве правити, па је хтела пред гостима да се Алкином баклавом дичи.
То је било госпођи Мици доста. Гласоноше су још и то додале да је Алка Мицу грдила свакојако, да је раскошна халапача, галантна кокета, да упропашћује мужа и још којешта што се не да исказати.
Кад то Мица све чује, прво подговори Свилокосића да оде тамо и донесе кришку од пите. Свилокосић — још и сад ђаволан, ужива кад се њих две тару — радо оде тамо, под видом да још накнади и, ма доцније, патрона честита. Сад тек поче Алка Мицу претресати свакојако. Свилокосић једе од баклаве, па јој каже да је она друга много боља и заиште кришку две да понесе да је покаже Мици. То Алка допусти, нек се као Мица сама о ствари увери.
Међутим је Мица Марка подбола да против Алке подигне процес. Она мора умрети, ако удовољства не добије. И Рогозић, на перу снажан а спрам воље женине слаб муж, приволи се да против рођене сестре парницу подигне.
Сад је за Свилокосића положај тежак. Мора бити као адвокат заступник Мице Рогозића, али ће он тек наслов носити и трчкарати, ствар ће саму Рогозић израђивати.
Баш други дан, кад се глас тај пронео, по завршетку ручка заподене ствар Марко. Само су њих троје ту.
— Amіce Миливоје, ја морам процес подићи против сестре своје Алке због повреде поштења жени ми, то је — Iaesіo honorіs. Ја то тако оставити не могу, па да ми је сто пута сестра. Ти мораш као адвокат Мицу заступати.
Свилокосић је у запари. Сад је тек међу две стлице, а не зна на коју ће. Није рад ни да се са Алком завади.
— Тешка је ставр за ме. Ћирковић ме није никад увредио, а напослетку не могу се потужити ни на Алку. Спрам мене била је бар увек шармантна.
— Ћутите, Миливоје. Вас женира да подигнете процес за ме против Алке. Знам зашто, ал’ то баш није лепо. О вама и Алки свет свашта приповеда, па због ње и о мени, а ја ништа нисам крива. Дакле, ви треба да оперете љагу са себе и са мене, као што знате да смо обоје невини. И вама чат изискује да ме заступате. Много је Алка штошта против вас по свету гласове сејала, на пример да ви за моју љубав амо долазите. Дакле, покажите ко сте и оканите се оданде, а с тим ћете доказати ако за ме против ње процес подигнете. Иначе вас не поштујем.
Мица то изрече оштрим гласом, мерећи погледом Свилокосића.
— Јесте, право каже Мица. То је honorіs causa, тако мора бити, — дода Марко, а Свилокосић главом приклони.
— Амин, нек тако буде, мада си само за једну годину од мене старији. Чинићу ове што је до воље твоје, — рече Миливој понизно.
— То је шармантно, то ми се допада! Тако ћете и мени, и себи, и Марку образ осветлати.
— Тако је, — упадне Марко. — Сад чуј информацију. Прво и прво треба да знаш, Миливоје, да ћу ја сам све израђивати, а ти ћеш само име носити. Је ли тако?
— Јесте.
— Ти ћеш се по том владати како ја израдим. Causa litis и правни наслов — tіtulіs — биће повреда чиста, а покрај тога abalienatio, острањење моје тепсије, јер mutatіo іnter res non effіcіt parіtatem. Требала је моју тепсију сестра моја да је вратила, но она не враћа. То је основ. Иначе, ја ћу све израдити, а ти ћеш само преписати и суду предати.
— Амин, нек буде воља твоја. Ја ћу се по том владати, а преча ми госпога Мица, нег' Алка, коју ја као јурат нисам хтео за жену. Punctum!
— Е, сад знаш на чему смо. Ја ћу већ сутра готов бити са акцијом, тужбом, а ти ћеш после суду поднети. Без мене немој одговарати.
— Али, Ћирковић је богат човек, ићи ће у Пешту, па ће себи наћи каквог фишкала.
— Нек тражи кога хоће; што већи, скупљи.
Свилокосић слеже раменима.
— Нек буде воља твоја, Марко, теби сам обавезан.
Конференција свршена. Свилокосићу није мило било, али није на ино, први му је пријатељ Марко, њему све мора жртвовати. Но, он добро живи И са Ћирковићевом кућом, па може од стране Алке кивњу на се навући. Ипак није тако опасна ствар. Ћирковић је добричина, па ће му само то споменути да он то чинити мора; а иначе могао би Марко ствар другом предати, па још горе; овако ће он гледати да повлачи ствар у корист Алке. Ћирковић ће му веровати. и Алку ће већ утишати. И онако свет зна да за Миливоја Марко ради, а и ово је ствар Маркова, тек иде под Миливојевим именом.
И, доиста, због баклаве се излаже не једна већ две парнице. Марко пошље преко пандура сестри Алки промењену тепсију, а своју заиште натраг. Алка не да Маркову тепсију. Тврди да је Марко покућство после смрти материне поделио и за се много више задржао; не да му. Кад се пандур врати без тепсије и то Марко чује, тек се насмеши, што је у њега реткост. па рече: „Алка, ухватио сам те!” Алка у жестини границе не зна. Тепсију прода чивутину будзашто, само да је Марко не добије, ако му је суд и досуди, бар те исте да нема. Чивутин оде у Пешту, па тепсију прода. Марко се са Свилојкосићем светује.
— Ево, amіce, све је у реду. Ту су две акције. Једна је због тепсије што је Алка протизаконо задржала, то је detentіo rei alіenae, а накнада штете не иде по вредности тепсије, јер је аманет, па је ту — pretіum affectіonіs, а то је сто форината. Друга је акција propter dehonestatіonem uxorіs meae — повреда учињена части моје супруге. Ту би по Вербецији била велика казна прописана, но по садањој пракси — usus-y — од три до осам дана аришта. И то је за госпођу доста. Још нешто. Ево ти у малој кутији аутентицирана кришка баклаве коју си ти Мици донео. Који су били код Алке о свечарима пред магистратом су посведочили да је та кришка заиста Од оне исте баклаве што су је код Ћирковића јели; према том је то Мицина баклава, коју је опет Алка погрдила. То је — corpus delіctі. Сад све знаш, дај преко писара преписати, па суду предај.
Ту је и Мица. Кад је све то чула, скочи са столице од радости.
— Па, ма била Алка само на један дан, један сат затворена, задовољна сам.
Мица то рече, излете напоље, па дозивље комшиницу да јој каже како ће Алка бити затворена и да ће тепсија стати сто форината. Но, Марку још ни то није доста. Пре него ће се две те тужбе суду предати, изради он да се пошаље варошки стражмештар и један писар па да тепсију секвестира и у варошку кућу донесе. Марко је знао да Алка ипак неће тепсију издати, па ће се у што треће заплести. Доиста, Алка узме метлу па писара заједно са стражмештром истера. Немешкиња је, варошки пандури немају с њом ништа. Марко, како се састане са Свилокосићем, рече му:
— Гле, Алка опет насела! — Истерала писара и стражмештра. То је насиље — actus potentіae; ето треће акције.
Алка за кратко време навуче на се три тужбе. Ћирковић је води у Пешту да тражи фишкала. Неће да преда ствар каквом варошком прокатору, већ праном пештанском фишкалу. Путују на сопственим каруцама. Ћирковић је богат. Путем се разговарају. Јефта, као добар трговац, ма да је богат, добро погледа новац кад издаје, зна да ће га скупо стати пештански фишкал.
— Видиш, Алка, и ту ћу ти љубав учинити да ти нађем пештанског фишкала, премда смо могли код нас јефтинијег добити.
Алка млазне марамом Јефту.
— Ћути, Јефто! Те ствари ја боље разумем. Да узмеш код нас прокатора, прво, тај и не зна тако радити као пештански фишкал; друго прокатор а друго фишкал; друго, кад узмеш нашег, знаш како је, онај је с оним род, онај је пријатељ, онај оног мрзи, па је све једно с другим сплетено, па откуд се сунцу надаш, лед те туче. Узми само Миливоја. Како смо му добри били, па он сад против мене за Мицу процес тера! Том се нисам надала.
— Не чуди се! Миливој зависи од Марка па мора, а боље он да тера него други, каткад можемо од њега што чути како онде стоје ствари, а неће он нама пркос чинити. Зато, ако се где сусретнеш, немој га презирати, дај му добру реч као и ја, и ако нам опет у кућу долази, лепо га прими.
Алка умукну, даје му за право.
Кад у Пешту, неко их одведе старом неком фишкалу Бабоњи. Бабоња их понуди да седну.
— Молим, приповедајте целу ствар.
Јефта му пружи акције. Бабоња чита, маше главом.
— Као што видим, ви сте, госпођо, Рогозићима род, сестра Рогозића?
— На служби.
— Па брат и сестра за такву багателу, једну питу, да се заваде! Зашто нисте тепсију вратили? Је ли још код вас?
— Није, продала сам је упркос брату. Нећу да је има, а шта буде ја ћу платити.
Бабоња се мисли.
— Добро би било кад би тепсију какогод натраг добили, па да му је вратите, јер она је аманет, па је може преценити, како је већ и преценио, на сто форината. То је једно, а сад на друго. Ви сте, као што акција гласи, госпођу Рогозићку дехонестирали, и она се позива на сведоке.
— Јесте, ја сам казала да је галантна кокета. Па, то није ништа. Колико пута је она то исто мени у очи и за леђи' рекла. То су, знате, женски послови; све се то радо оговара, ја њу, она мене; то је већ обичај, па се после и помиримо, баш ако и не искрено. Знате, једна на другу измишља, па и ова не остаје дужна; но још никоја није дошла до тога да се због тога пред судом тужи.
— Сад на треће. Истерали сте с метлом стражмештра и писара: то је actus potentіae.
— Јесте, истерала сам их. Али, како могу они у моју кућу силом ући да тепсију отимају, кад је та тепсија моја дедовина, — одговори оштро Алка.
— Јесте ли немешкиња?
— Јесам. Алка рождена от Рогозић, — одговори Алка поносно, — а Рогозићка ми је и то пребацила да мени не пристоји носити вал, јер је мој муж трговац, но ја га као немешкиња носим.
Бабоња забележи да је Алка немешкиња.
— Сад знам у чему је ствар, а гледаћу да буде добро, премда неће све лако ићи. Вашег брата познајем. Штета што је као јурат пропао, постао би био велик човек, особита глава — portentum.
— Само, господине фишкалу, добро израђујте. Ја нећу на вас заборавити. — Ћирковић извади дванаест дуката и метне на сто. Фишкал погледа на дукате и кашљуцне од милине. Познао је да је мастан клијент.
— Е, добро, ја ћу све своје учинити, немајте бриге. Сад на другу ствар. Код вас добро вино роди; каква је била берба?
— Средња, но ја ћу већ служити са старим вином „ауспрухом”, — одговори Ћирковић, увидевши куд фишкал шиба.
— Сад смо свршили, — заврши фишкал.
Алка и Ћирковић враћају се. Путем се разговарају.
— Како ти се допада тај фишкал, Јефто?
— Добро. Већ се на челу наука познаје. Сад волим што смо њега узели.
— Мени се баш тако не допада. Па гадно име има, Бабоња, и за њега никад нисам чула. Чула сам за Бењовског, за Сентала, али за његово име никад.
— Чуо сам ја, и он је на гласу фишкал.
— Па ми се не допада што познаје Марка. Могу заједно шуровати, — рече као брижљиво Алка.
— Баш зато ће добро радити, јер зна какав му је противник; а да смо код нас ког узели, Марко би пет наших прокатора потукао.
— Добро, али шта ми оно рече за тепсију; где ћу ја сад тепсију наћи?
— Питаћу Морица чивутина коме је продао, па нек искупи.
— Гледај ма како.
Тако у разговору стигну кући. Кад код куће, Ћирковић одмах потражи Морица чивутина да поврати тепсију. Мориц обрече да ће је потражити. Не траје дуго а Бабоња одговори на све акције.
Марко чита све, чуди се како Бабоња лепо ради, пише латински као Цицерон. Марко одмах позна куд Бабоња циља — да процес задуго траје — іn іnfіnіtum. Зато ће он опет гледати да тако не буде. Бабоња изискује да се многи сведоци преслушају под заклетвом, упитне тачке — puncta dentrі — сам намешта, а да може сведоке сплести и збунити и сведоџбу ван крепости ставити. Бабоња покрај даље информације потегну акцију против Мице због повреде поштења, јер је имала сведоке и Алка, који су готови сведочити да је и Мица на њу свашта говорила и потварала што није истина. Ту се читава поворка повукла.
Па, какве су то биле алегације, подугачке реплике, дуплике, квадруплике — али такве да се ни у једној ствари не заврши, и то клаузулом при крају: reservatis reservandіs.
Занимљиво је било како је Бабоња искао од суда визитацију пите, то јест кришке од баклаве, да се утврди да ли је то та иста баклава; тако је одређена oculata да се то извиди. То су после гледали и судије, и прокатори, и фишкал, ко слободним оком, ко на наочаре, да виде то интересантно парче што ће тако скупо стати. Какво мироносно парче! Бар да је више кришака, могла би комисија мало засести и покрај рујног засладити се. Свилоксић тврди да је то та иста баклава, Бабоња негира. Нема, вели, потпуног доказа, јер, вели — pіta pіtae sіmіlіs. Не може после дужег времена ни онај доказати ко је јео. Марко је опет хтео да докаже да је то та иста, а тиме се опет доказује то да је та пита узрок и основ тужбама; а тепсија је већ смирена, дакле не може служити за доказ истоветности — іdentіtatіs.
И тај процес подуже траје. Међутим се носи фишкалу старо вино и „ауспрух“ па фишкал још зажели видети такову питу у животу, а кад то чу госпођа Алка, она му начини тако исто велику баклаву као што је њена била, исече је на кришке, па је у великој кутији пошаље, на велико задовољство фишкала и фишкалице. А могли су бити задовољни, јер српској баклави међу посластицама пара нема; та, баклава је царица међу питама! Фишкал Бабоња дође понекад у госте Ћирковићу и ту се онда гости. Позову се пријатељи Алкини, а непријатељи Мицини. Част веља, а радост велија.
Сутрадан се о том по целој вароши приповеда каква је част била код Ћирковића, и свако тврди и доказује да Алка мора добити процес; Мица ће изгубити. Пријатељи хоће да верују, али Мица са својима не; она једнако тера своје да Алка мора бити затворена, па ма један дан. Алка, пак, бориће се, ма је колико стално, само да не буде затворена, па баш ни један дан. Једном после ручка разговарају се Алка и Јефта.
— Ја не знам, Јефто, шта ће од тог процеса бити. Мица разглашује на све стране да ћу изгубити процес! Но, то би лепо било! Шта смо до данас све том фишкалу дали, а Мица прети да морам затворена бити ма један дан. Ја, немешкиња, један дан; та ни један сат, ни један минут; иначе нисам ти жена, — плану љутито Алка и заплака.
— Док сам ја жив и имања имам, тебе нико затворити неће, — рече озбиљно Јефта.
— Па шта је Јефто, са тепсијом? Мориц ти обрече да ће ти је доставити, а сад ни трага од ње?
— Знаш, Алка, искрено ћу ти рећи. Мориц зна у кога је тепсија, а тај иште за њу десет дуката; толико не вреди.
— Шта ми може Мица због тепсије, кад то није њена већ моја дедовина! Али, да се и тог курталишем, зајази га за десет дуката, па нек је крај.
— Ја ћу је, дакле, откупити.
Ћирковић даде на знање Морицу да ће за тепсију дати десет дуката. Мориц донесе тепсију. Сад Ћирковић преко свог кочијаша пошље Рогозићу тепсију. Овај је не прима, зашто је није одмах дала? Вели: factum іnfectum fіerі nequіt. Шта ће сад? Алка Јефти каже да иде Бабоњи. Јефта се крене на пут да то Бабоњи јави. Наравно, носи са собом и рујног винца на поклон. Бабоња лепо прими Јефту.
— Господине фишкалу, ја сам тепсију откупио.
— Па јесте ли је послали?
— Јесам по кочијашу, али не хтеде је примити.
Бабоња се мисли.
— Ја ћу вам написати инштанцију, па покрај ње предајте магистрату и тепсију у deposіtum; ако ли неће да је приме, и ви донесите је овамо, па ћемо је дати вармеђи у депозитум.
Ћирковић задовољан, врати се кући, а сутрадан преда инштанцију, а покрај ње кочијаш унаша у канцеларију и тепсију. Чује то Марко, тада већ варошки судац, па преко пандура пошаље натраг тепсију; не прима се у депозитум. Ћирковић опет вози тепсију Бабоњи, а овај ће је предати у вармеђски депозитум.
Процеси дуго трају, пролазе месеци и године, и још краја нема. Често се сведоци преслушавају, све нови и нови. Нестане из акта дуплике, па поремети цео процес. Опет пик наново. Опет се изроди нов процес, ко је украо дуплику? Бабоња то изјашњава за криминал, па иште истрагу — инквизицију. Сад се тек ствар заплете, богзна ко ће јој краја видети!
Рогозићу се већ досадило што тако дуго траје, а заплет све већи. Сад тек види да ће га Бабоња надмудрити. Рогозић се од једа разболи. Мица му не да дахнути, све му пребацује што тако дуго траје и приповеда му шта све Алка против њега и ње говори. Па још и то му спомену како чује да Свилокосић потајно Ћирковићима одлази и до поноћи је тамо, договарају се. То Марка још већма дражи, па Свилокосићу пребацује. Свилокосић се, додуше, састај ао са Ћирковићем, али у кућу није одлазио. Зато му је тешко пало што се тако сумњичи. Та он ту није ништа друго већ туђ жарач.
Ћирковић је имао стару мајку, која га је гледала као зеницу, а покраје њега и Алку је волела. Старица још у зачетку процеса умре. Јефта је за матером јако тужио, а процес му такођер већ душу притискао. Никад мира! Поче и он куњати и добије суву болест, која је подуже трајала. Ипак је подлећи морао, а краја процесу није дочекао.
Алка остаде удовица, а покрај тога у кући неограничена госпођа. Још пре венчања склопљен је био уговор да, ако деце не буде, све имање спада на Алку Рогозића, а деце нису имали. Алка уступи, прода трговину, а иначе има имања доста, па ће лако живети.
Мица се зарадова смрти Јефтиној, као вели: сад Алка неће имати руководитеља, још ће се већма сплести. Свилокосић је злопамтило, у срцу је скрио тајну мржњу против Мице што га је тако пред мужем обедила. Од Марка зависан морао је све претрпити. После смрти Јефтине наскоро Свилокосић врати Мици Рогозићевој пуномоћ, неће више да је заступа. Марко је променом том изненађен. Позове к себи Свилокосића. Овај му одговори, ако има с њим посла, писмено нек расправља. Марко се чуди смелости тој од Миливоја; та од њега готово зависи, без њега никуд.
Пуче глас по вароши да Свилокосић не одлази више у кућу Рогозића и да је отказао заступство Мици. Сви се чуде. Мица се једи. Ипак је Свилокосић мудар човек. Зна да ће то Алка добро примити.
Алка, кад то чу, одмах је начисто. Сад је удовица, па још богата, Миливој хоће да понови стару љубав. Кад је имала за Миливоја поћи, слаб јој био мираз за јурата. Као кад запламти пањ који дуго тиња, тако и Алкино срце. Алка чека Миливоја, али он не долази да се покори, поносит је. Но, она не може срцу да одоли те му пише писмо:
„Слатки Миливоје, мили роде мој! Сад сам независна, а богата. Прва љубав никад се не угаси. Врат’ се, врат’ се срцу мом, раширеним рукама те ишчекујем. — Твоја негдашња, али верна несуђеница Алка, удова Ћирковић, рождена от Рогозић”.
То писмо Алка неће поштом послати, већ да упрегнути каруце, а кочијаш се мора свечано обући, па ће тако стати пред кућу Миливојеву и предати му писмо. Кочијаш упрегне и с писмом дотера пред кућу Миливојеву. Одмах сиђе и пође Миливоју. Код куће је. Кочијаш уђе. Миливој, кад угледа кочијаша, убезекне се, не зна шта ће то да буде, али срце му је радосно, добру се нада. Кочијаш му преда писмо, па чека одговор. Миливој чита, лице му румен обузима, умилно се смеши, па запита:
— Ти си на каруцама дошао?
— Јесте, ту су; ваљда сам по вас послат.
Овакву прилику некадањи урнек-јурат неће одбити, већ рече кочијашу да га код каруца дочека. Миливој се обуче што лепше може, погледа се на огледалу, заковрчи бркове, па хајд’ напоље те се убаци у кола Алкина. Кочијаш јури. Миливој поносно седи, једну ногу ноншалантно на вратанца бацио. Из дућана сви извирују, истрче да виде је ли то баш Миливој. Сви се чуде. Стану пред кућу Алкину.
Алка је већ извиривала кроз жалузије. Срце јој јаче куца, ето јој живе жеље Миливоја. Миливој, како ступи у собу, као да је занемео, у магновењу не може да прослови; тако исто ни Алка, већ једно другом у наручје падну.
— Слатки Миливоје, дико моја!
— Прости ми сагрешенија, Алка, није могло друкчије бити!
Нек се извињавају, мире, отсад ће све то друкчије бити.
Кад чу Марко да је Миливој са Алком у свези, сневесели се, а Мица од муке да свисне. Снуждении седе па тужакају.
— Јеси ли то чудо чула што учини Миливој? Толико добра сам му чинио, па да ме изневери, неблагодарник!
— Да знаш како је мени! На рукама смо га носили, живео је боље код нас него ико у вароши. Сад да могу, рашчупала бих га!
— Није ми сад до тога, већ може ми наудити, зна моје тајне; и у твом процесу може шкодити. Морам се с Бабоњом састати да се ствар на зло не преокрене.
Марко и Мица седе тако па се брижљиво разговарају.
Међу Алком и Свилокосићем свршена је ствар да ће се узети, но дочекаће годишњи парастос. Не би лепо било да се пре тога венчају. Ипак Миливој Алку сваки дан посећује, из цркве испод руке прати. Мица кад то види, онај дан не може да једе, мука јој, мора да узме „хофманише тропфн”, Хофманове капљице.
Бабоња, кад је чуо да је умро Јефта, ражали се. Био је добар клијент, но неће рђав бити ни Алка. Бабоња је више сматрао Јефту за клијента него Алку, јер је онај плаћао.
Марко оде Бабоњи да с њим уговара. Бабоња га саветује да не тера. Што се тиче пункта повреде части, биће обе кажњене, јер су се на једну форму вређале. Марко на то пристане, само му још препоручи да што боље Алку новчано одрапи. Марко се врати а Бабоња позове Алку. Место Алке дође Свилокосић, и он са Бабоњом ствар удеси. Бабоња ће к њима у варош доћи, па ће се изравнати, начиниће „амику”, то јест: свако ће од тужбе одустати, па је мир.
Бабоња дође у варош, те он с једне стране за Алку, Марко с друге стране за Мицу склопе „амику”. Тужбе повучене.
Пре „амике” је Бабоња рачун Алки поднео. Ни више ни мање, само хиљаду форината, не рачунајући амо дукате, вино, „ауспрух” и баклаве. Марко није томе противан. Шта је то за кућу Алкину хиљада форината, само кад је мир кући повраћен! Повраћена је и Мицина тепсија. Само љубав Рогозићевој кући није повраћена.
Прође годишњи парастос Јефти. По вароши се говори да ће Алка, како црнину скине, венчати се са Миливојем. Мица од жалости болесна. Она се другом чему надала. Доктор јој одавно казао да Марко неће живети. И, доиста, Марко је већ у здрављу прогрижен, неће ни он дуго, већ мири на кољиво. Мица је обрекла Миливоју да ће одмах за њега поћи како Марко умре. Миливој Мицу надмудрио. Неће Мицу, воли Алку. Мица има родбине братовљеву децу, те их држи за своје; Алка пак богата и самцата.
Чује се да се Миливој са Алком покрај дишпензације венчао, и већ је у кући код Алке. О сватовима мало друштво, али весело. Наздравица једна другу стиже. Миливој извади из кутијице кришку баклаве, смрви је у млеко, полак успе у Алкину, полак у своју чашу „ауспруха”, па наздрави Алки за дуга века и здравља. То је иста кришка која је улогу играла у процесу.
Марко умре, а Мица остаде вечита кокета — без мужа. Сиромах Марко! Таква глава, па вечит мученик, у кући женин роб. А Миливој, слабије главе а боље среће, од почетка до краја лако је и добро живео. Често више вреди срећа него мозак.
Мица умре без порода. Алка остави након себе диван пород.
Тако се живело пре седамдесет година. Давно било, сад се тек приповеда.