Песме и тице

Песме и тице Писац: Сибе Миличић

Због чуда лепоте дана
све се пробудише песме,
све песме у мени поју,
да л’ ћу до доласка ноћи,
да л’ ћу умирити моћи,
да л’ ћу спасити моћи
душу узбуђену моју?

Нада мном на високо дрво
слетило тица је јато
па кликћу у пролетњем дану,
па сунцем разгаљене поју,
да л’ ћу до доласка ноћи,
да л’ ћу умирити моћи,
да л’ ћу спасити моћи
душу раздрагану моју.

Кликнућу, пљеснућу рукам’
препашћу веселе тице
њих ћу отерати лако,
ал’ песме што кликћу у мени,
ал’ песме што поју у мени,
како да отерам, како?

Уши ћу затворити своје
нећу чут кликтање тица,
чути их нећу где поју,
ал’ како спасти од клика
од песме песама мојих
душу измучену моју?

Бацићу се на земљу
а песме нека кликћу и поју,
а тице нек кликћу и поју,
пустићу
да ми растрзају душу,
душу радосну моју.

Извор

1918. Забавник : додатак „Српских новина”. Год. 2, бр. 14, стр. 4.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Сибе Миличић, умро 1944, пре 80 година.