ПАВЛЕ БРАНКОВИЋ
Огњем горе у Сибињу
Манастири, цркве, села,
Над њима се страшно вије
Црни облак од пепела,
А из огња, из облака,
Што језиком небо лиже:
К'о подземна тутњавина
Ужасна се клетва диже.
Али заман молитава,
Заман клетве, заман мача:
Кад бојника нема више
На оштре зелен-мача,
Да подете на бојиште
За слободу и за веру,
Да на супрот стану клетом
Азијатском бесном зверу.
Али-беже, страшња муња
Гњева силна Мухамеда.
У постељи дави старце
На дојкама коље чеда,
А девојке ил' војником
Даје својим на грлење,
Ил' их као робље вуче
На љубљење, на мучење.
Све је пало, све пропало!
Ни надође нема више!
У окови труне сваки,
Што кришћанском душом дише;
Тек застава једна само
На Жибету што се вије
А под њоме мала чета
Ердиљскога Баторије.
Ал' к'о море узрујано,
К'о хаждаје, ил' холује,
Ил' облаци тешким градом,
Ил' несите љуте гује:
Пустошећи и палећи
Градове и села многа,
Надре силна Турадија
На војводу ердиљскога.
Крвав, свиреп и очајан
На Жибету бој се заче,
Сабља, сева, копље хуји,
Под јунаком вришти хаче;
Из недара прободени
Крвца тече као вода:
Није живот у питању
Већ опстанак и слобода!
Али заман свог напора,
Очајнога заман боја,
И жртава мученичких
Којим више нема броја!
У кришћанске мале чете
Већ поносни барјак клону,
А слободс крајни зрачак
У бездану ропства тону.
Кликће силна Турадија
Од радости, од победе...
Да силан си, да моћан си,
Славни свече Мухамеде!
Турадија кликће, плени,
Турадија сече, коље:
Од беснила, од варварства
Чисто плаче бојно поље.
Ал' каква је оно тамо
Каква гора од челика?
Ил' убојна каква ли је
Изновице страшна вика?
Какав ли се у одсудном
Овом часу вихар диже,
Те тутњавом, грмљавином
Долази све ближе, ближе?
Није оно грмљавина,
Није гора од челика;
Већ је оно неколико
Смртоносних осветника,
Већ је оно одабрана
Храбра чета од лавића,
Кнеза Павла Бранковића!
Пламен је у оку вођи,
У недрима срце лава,
На оклопу злаћеноме
Мртвачка је страшна глава;
У десници сабљу носи
Узданицу од мегдана.
У шуваци шестоперна
Громовнога буздована.
И нескладно изновице
Дигнудо се јолакање,
На Жибету пространоме
Ужасно се заче клање;
И диже се вриска, писка
И диже се цика , вика:
Као перје лете парчад
Од жељеза, од челика.
Свети кнеже Бранковићу
Као муња ил' холуја,
Сабља му је у десници
Као пламен или гуја,
А буздован, у шуваци
Као прстен што га креће,
Ни једноме тешком грому
Уступити, брате, не ће.
Сабље звече... крвца тече...
Усијано звижди тане,
А падају, као киша,
Турске главе обријане;
И сам Али, страшна муња
Силна гњева Мухамеда,
Већ с хуријом из филџана
На џенету срче меда.
Месец паде... турска сила
Разнесена, саломљена;
Прот запљуска силног мора
Неповредно стоји стена;
Стоји стена, српски лаве
Храбри кнеже и витеже ,
А по стени рука славе
Светла, вечна слова реже.
А кад зора заблистала
По крвавој поља трави
И небески благн пастир
Своје стадо већ изјави,
Кад бојници уморени
Поред огња поседаше
И у славу трудном дану
Руменике пити сташе:
Скочи Павле Бранковићу
Испред чаше и чутуре
Под пазуво узме свако
Убијено једно Туре,
Још треће у зубе меће
Па поигра ситно коло,
А јунаци запљескаше
На далеко, на около.
Па с' тога и није чудо
Што је тога српског лава
Од истока до запада
Разнела се дика, слава;
Дочули су и суседи
Што је Павле починио:
Па сад они тако пишу,
Да ј' Бранковић Мађар био!
