Како ново што поникне, немирни су људи,
Ако ли се жена тиче, јошт с’ оштрије суди.
Пјесне моје читају се, онај оно каже,
Намрштени, знам, да веле, не лукавнуј враже!
Има, који горе мисле, и готове зубе, 5
Но тим чине да ми други пјесне већма љубе.
Заљубљени кад ме чита, све то више тражи,
И кад нађе, гди се грли, гди се љубов дражи,
Домишља се, је л’ то и то, што и није било,
Криви мене, криви пјесне затегнуто крило. 10
За то ласно, но друга се на ме чета спрема,
Жене ишту да дам узрок, испричања нема.
Да дам узрок, зашто свака љубви ми прип’јева,
Свака пјесан име носи снаха или дјева.
Ја би рекла, он је добар, не дај му одавле, 15
Друга на то у свом срцу: заљубљен си Павле!
Ја сам чеко до најпосле то слово одавно,
Што сам такав, ево буди свему св’јету јавно.
И слушати и пјевати свакојаке лике,
Мило ми је од сказаљке било и кавике. 20
Станем и ја пробирати, запну струне прсти,
Начнем прву, љубов нађем већ у другој врсти;
Вратим пјесну, вјештајући да се од ње чува,
Ако ступа с љубвом, глува, ако слуша, сува.
То ми каже да с’ пјесана источници разни, 25
И збитија и сновидно ухиштрене блазни.
Но да љубов, ко под гором шумарице јела,
Све далеко превосходи, пјело изобрјела.
Возраст пјеснеј наше жизни најлепши су дани,
Младенчество чека љета, старост своје брани. 30
Сви народи баш у в’јеку јуношества свога,
Пуни снаге и љубови, витештва свакога,
Највише су и пјесана оставили красни,
Всегда више умиљати неголи ужасни.
Сад’ нек суди тко му драго и на коју страну, 35
Љубов мора све побједе одржати грану;
Више има, који љубе, млада и јунака,
Него дјеце с дрјахли старци и матори бака;
И весели чада више у силног Перуна,
Нег’ угрјуми мудричара и свети моргуна. 40
Пак ево, што срце моје всегда љупко креће:
О љубови пјесне нигда остарити неће!
