О наранџо, војко племенита!

О наранџо, војко племенита!
Танка ли си, високо ли растеш!
Дажд находи, тебе кор’јен расте,
Вјетар пуна, гране ти подвија;
Сврх тебе се град Будва виђаше,
У Будву се млад Јово жењаше,
Из кола му вила кликоваше;
У тај данак, у који с’ жењаше,
Танка га књига допаде,
Да иде дужду на војску,
Она му млада говори:
“Буди ли идеш на војску,
Коме ме младу остављаш?“
А Јово њојзи говори:
“Како, коме те остављам?
Ето ти свекра свекрвом,
Ето ти осам ђевера,
Ето ти осам јетрва,
Ето ти једна за’вица.“
А она Јову говори:
“Што ми је свекар свекрвом,
То ми је старо нејако;
Што су ми осам ђевера,
То су ми вјетри по гори;
Што су ми осам јетрва,
То су ми зв’језде по небу;
Што ми је једна за’вица,
То ми је мајка у мајке;
Тешко си мене без тебе!
Кад није тебе код мене!“