[Ожених се, заробих се]
Иј, Имеро, више Сарајево,
око двора зелена му гора,
устред дворе зелена ливада,
у ливаде дивно коло игра,
устред коло љуба Давњанова, 5
у висине коло надвисила,
у ширине лицем зачииила,
проговара Никола из кола:
„Покри лице, љуба Давњанова,
зе синојка за теб’ кавга била, 10
а д’нас ће Давњан да погине!"
Сал што беја они у те речи,
пуче пушка из зелена луга,
те ми јуби младога Давњана.
Давњан паде, а љуба допаде: 15
„Мој Давњане, моје јарко слунце,
кад огреја, што ми брго зађе!"
Проговара Давњан мртвом главом
„Моја љубо, питома ружице,
од младости си ми процветала, 20
сага ће се други лепше кити,
спорад твога лица бијелога!"
Нежали се љубе Давњанове,
па ми узе ношче потајено,
распори се млада при Давњана, 25
тако млади они погинаа!
