Освета (Бранко Радичевић)

Освета Писац: Бранко Радичевић

Освета

I
Пукло море поносито,
Крај њег' стење стрменито,
А на стењу двори бели,
Бели двори и весели,
Али у њи туга леже,
Ако није још што теже.
Двори стоје, сунце сјаје,
Ма он ко је, откуда је?
Одскора је како дође,
Одма дворе градит пође.
Ма зашто и гради туде,
Заш на стене удри уде?
Тамо де се дола вије,
Не би л' било угодније?
Сред сеоца убавога
Било б' друста веселога,
Било б' шале, разговора
И љубавна договора;
Али тако чудне ћуди
Као да се клони људи.
Ма зарашта... Ма ето га
Де из двора шеће свога,
Право иде на 'но место
Де га виде тако често,
На крај стене стрмените,
Два растића коју ките,
А под њима од камена
Стоји клупа начињена.
Ваља стрмен под њом море.
Страва гленут одозгоре,
Ко не свиче, нек се мане,
Јер инако збогом дане!
Мозак врти, тоне глава,
Кâ што реко, божа страва.
Он на клупу сада седа
Па у море доле гледа:
Валови се о кам боре,
Чине му се њему зборе.
Та њиова силна јека
Носи нешто из далека,
Носи гласе; он и слуша —
Све тужнија њему душа,
Све се теже јад обара,
Трза срце из недара;
Ал' са чега и са кога?
О, не питај, тако т' Бога!
Већ уживај данак бели,
Што ти добра коб удели,
И то сунце што ти сјаје,
И ту зору што још траје;
Зорица ти данак злати,
Твоје цвеће лепо цвати,
Ветар пири, цвеће мири —
Из његовог гуја вири.
Сунце тоне, а он гледа
Низ пучину унапреда:
Море, небо кâ од злата,
И теже га спомен вата.
Тамо, тамо с оне стране
Ћаше диван дан да сване;
Чисто злато све је било,
Ал' је брзо потавнило.
И олово све постаде
Па на срце јадно паде.
Тешко ли је, ала тишти,
А не може да пропишти,
Ох, сними му терет, сними,
Сними, Боже, ил' га прими!
Ето њега тужна, бледа,
Око ошло унапреда,
За њим мисли свеколике,
А пред оне дивне слике.
Још се једном свака ређа,
Још му једном срце вређа;
Он и гледа како сјају,
Он и гледа е нестају,
Како мутне облачине
Крију њему све милине.
Боже, Боже, то је реда,
Де умиру, он и гледа,
Само с' њему, њему не да.
Сва сад њему клону сила,
И мисâ се укочила,
У жилама крвца стаде,
Око гледа — куд? — не знаде;
Ван себе је тужан, јадан,
Седи као камен ладан;
Нешто шушну, он не чује,
Не зна ко се приближује,
И не види слатка чеда
Што са стране у њег' гледа,
Са лица му тугу штије,
Па сузице рони тије,
Коју узе да је љуби,
Па и себе и њу уби.
Ох ту његов грдни јаде!
Кад сунашце понестаде,
Кад завичај слађан ману,
На срдашцу љуту рану,
Када из ње крв потече,
Заш' не пусти да истече?
И у свет се јада(н) вину,
Оде, ето, у туђину.
Проби брда, проби доле,
Али ране не преболе!
Све га рана (боли) жешће,
Све удари крвца чешће.
Опет оде унапреда
И пред собом цвет угледа,
Цветак беше љубак, тио
За срце га уватио;
Учини му с' да г' укине,
Учини се баш за њега,
Те се саже, утрже га,
На љуту га метну рану —
Крвца стаде, бол одлану.
И заче се жиће друго.
Лепо беше, ма не дуго.
Брзо снова све с' обрну
И намаче нојцу црну:
Скоро сунца успомене
Проби тмине те маглене,
Ето, сину дивно, мило,
Кâ некада што је било,
Ког са неба свога трже,
Па под ноге лудо врже;
Он га трже, сунце паде,
Разби свет му на комаде. —
Неста, неста сунца мила,
А то сунце она била;
Она сунце, а то амо
Чини му се кâ луч само,
Што јађане луче ита
На та места страовита,
Костурницу обасјава,
Де му срећа мртва спава,
Поломљене каже кости
Од његови сви радости,
Замукнуше тужним муком,
Што он поби својом руком.
Ох, да му се само даде
Време врнут уназаде!
У два лета, силни Боже,
Само у два, да он може
Да и зачне опет снова!
Ма он свуда срећу скова.
Свег нестаде што му било
Лепо, веље, слатко, мило,
Чему с' чуди, чему с' диви,
Па он јоште, јоште живи.
Зар те пушке већ не бију,
Зар ти мачи крв не лију,
А стрмен је та висока,
Зар јуначка не зна скока,
Чега с' плаши, чега с' боји?
Само брже, ето згоде!
Часак само, па све оде,
Небо, земља прима своје,
Па у миру срце твоје,
Мирно, мирно заувека —
Но што стоји, што ли чека?
Обазре се па угледа —
Ох она је што му не да!
Ето, опет ту је била,
Своје драго облазила,
Па га тужна угледала
И тужна се назад дала,
Тужна кâно тужна мати,
Кадано се с гробља врати,
Куд јединцу своме оде
У жалосне у пооде.
За њом гледа, ох мој Боже,
Узаман је, бит не може —
Зато да му бол одлане,
Зато да је јадну мане?
Њу, све која заборави,
Оца, мајку што остави,
Не запита: ко је, шта је?
Не запита: откуда је?
На груди му верна паде
Па се са њим у свет даде,
У свет, у свет та он жели!
Збогом, збогом, двори бели!
Још две, две-три тешке сузе,
Он за руку младу узе:
„Ајмо!“ Она за њим ита.
Куда ћемо, то не пита.
Оде за њим, куд је, да је,
Де он, ту јој сунце сјаје,
Де он, ту је данак бели,
Де он, ту је свет јој цели,
Он је душа, она тело
Што без душе би увело.
Узаман је, силни Боже,
Одустат је већ не може.
У срце се сам удрио,
Још једном га покосио,
Ваља њему ране трпит,
Па кâ досле јадно крпит
Докле једном Божа воља
Опрости га свих невоља.
А шта ради слатко чедо,
Како у свет Бог још не дô?
Као да је зора бела
Под срдашцем својим нела,
На свом крилу одњијала,
Својом вером опасала,
Којуно је сунцу дала,
На груди му верна пала.
Сунце пламти, сунце сјаје,
Она своју душу даје,
Душу даје, не издаје —
Де је она већ у двори,
Голема је боља мори.
Тако тужан, кâ то сада,
Није био још никада.
Он је глену, ао јада!
Препаде се она млада,
Виде око укочено,
Силном тугом уморено,
Беше у њем' и сијање,
Ма ко стражње то тињање,
Како око јадно сјаје
Када тело душу даје.
Она стиже, ма тек глену,
У дворове назад крену.
Једном само глену бела,
Али другом није смела.
Први пут је страшан био,
Други би је и убио.
У двори је. „Помоз', Боже!
Тако остат већ не може,
Тако не сме!“ она збори
Па долапа свог отвори,
И унутра руку даје,
Вади стакло из потаје,
Стакло једно што некака
Јуче њојзи даде бака,
Која га је напунила,
Свака сока нацедила
Из цветова лековити,
И корења силовити;
Па да јоште боље лечи,
Придодала тајни речи.
Она стакло то узима,
Још са стола кондер прима,
Пуно вина у кондеру
Драгу њену за вечеру.
У њ већ сока сунут ћаше,
Али рука њој дркташе.
И чудно јој би по ћуди,
Па да њему што науди: —
„Боже, Боже!“, то изусти
Па стакленце доле спусти.
Да науди — не мож' бити,
Како је могла помислити?
Бака беше тако блага,
Као мати каква драга,
И вељаше, кад је згледа,
Да се сети свога чеда,
Што је скоро изгубила,
Што је таква иста била,
И да ли је мучи јако
Што је види тужну тако,
И да оће и да знаде,
Али саде —
„Од је његов, само брже!“
Па у вино соке врже.
И он беше, уђе, седе,
Већ вечеру згодну једе.
Вино пије, и већ попи,
Напољу се нојца склопи.
Ал' у изби свећа гори,
Он са драгом седи, збори.
Нешто вели да је трудан
И одмора врло жудан.
Тишина је већ у двори,
Нигде свећа већ не гори,
Само код њи ојађело
Што је будно то кандело,
Па се мучи, тужно гори,
Са мраком се тужно бори,
Тражи у помоћ!
Али лаку ноћ!

II
Ноћи, негда тако мила
Страшна л' си јој сада била!
Тек што леже, ао јаде,
Па устати већ мораде.
Мора свећу већ ужећи,
Мора драгу свом потећи.
„Свећу, свећу!“ — Ето свеће,
„Глава, глава све с' окреће...
Ал' та свећа слабо гори,
Ох, ала ме жеђа мори!
Воде, воде!“
И по воду она оде.
„Што би, Боже ти силени!
Да л' од оног — куку мени!“
Доне воду, а он пије,
Ох, како му срце бије!
И удри му још на уста —
Ао муко њена пуста.
„Воде јоште, воде да'де!“
Па у несвест онда паде,
У помоћ му трчи, јадна,
Пипа, ал' му рука ладна,
Пипа срце, ох зла часа!
Оде викат из свег гласа!
И већ цели дом узбуни,
И сва с' изба већ напуни.
Прва несвест веће прође,
Али ето друга дође,
А за другом дође трећа,
Та бејаше јоште већа,
Кô мртав је, силан Боже!
Свако гледа да поможе:
Тај водицом сад прискаче,
Они опет трти заче
Слепе очи, ноге, руке,
Ма су залуд њине муке.
„По лекара, по лекара!“
Слузи плао проговара.
„Брже, брже, седлај сместа!“ —
И из избе слуге неста.
Из несвести сад с' пробуди.
Тамо-амо оком с' чуди!
„Де је она, де је мила?
Она с' није утопила.
Они мене преварише,
Ње, рекоше, нема више;
Али лаж је, она ј' жива
Али де је, де с' сакрива...
Глете, глете, та ето је!
Ето, ето злато моје,
Како гледа, како с' смеје!
Ох, пустите, пустите је!
Оди к мени... Већ одавна...
Ма што си ми тако тавна?“
За руку је плахо узе,
Погледа је: „Окле сузе?
Та ти плачеш, што је тебе?“
Привуче је ближе себе,
Па је глену: „Ти си, ти си!
Ух, мој Боже, страшна ли си!“
То изусти,
Па се згрози, руку пусти:
„Беж' од мене, бежи сместа!“
И отуда јадне неста,
Голема је боља свлада
Те крај одра клону млада.
Сад се јунак смири мало,
Али дуго не остало,
Плаим оком ето гледа
Тамо куту унапреда,
И ето се узнемири,
Узнемири, усплаири:
„Гледај, гледај, та она је,
Гле, на гребен веће стаје,
Гле, на краја веће крочи,
Сад ће, јао; сад да скочи,
Ох, у помоћ, брже, брже!“
Па с' од одра свога трже,
И отуда скочит ћаше,
Ма га слуге задржаше.
И тако је дуго било,
И бунцање и беснило;
Сада мање, сада горе,
Трајало је близу зоре.
Тад му силе све клонуше,
И умор се вати душе,
Вас он клону и најзада
Тежак њега санак свлада.
3оро бела, зоро мила,
Дивно л' си се опремила!
Гониш таму, гониш нојцу,
Идеш ли јој у помоћцу?
Да ли њојзи сунце носиш,
Оли ћеш је да покосиш?
Зора зори сјајна лица,
Ма не гла је несретница.
Украј њега седи бледа,
Пуна бриге у њег' гледа,
И слуша га како дише,
Сада јаче, сада тише.
Слуша, слуша, али саде
Као да му душа стаде.
Ништ' не чује, па се саже,
Над драгог (се) свога наже,
Слуша, слуша бојажљиво,
Задркта јој срце живо.
Слуша брижно: ох, он дише!
Шта ће она засад више!
Вишњем Богу једно фала,
Па драгоме погледала,
Како, ето, спава тио,
Па какав је отоич био!
Те пред Бога оде млада,
На колена пред њег' пада,
И отвара срце живо
И моли се жалостиво:
Да то око своје благо
На њезино баци драго,
Да не пати тако, јао, —
Да л' је Вишњи услишао?
Сунце грану, он устаде,
Па с' облачит брзо стаде,
Ма га спази брижна драга,
Приђе ближе, погледа га:
„Куд ћеш, злато, куд ћеш тако!
Та слаб си ми јоште јако!“
„Морам ићи!“ — Она: „Куда?“
Он је глену пунан чуда,
И гледа је позадуго,
Ал' то само, ништа друго;
Ни речице не изусти,
Онда главу доле спусти,
И довати своје хаље,
Па с' облачит оде даље.
Обуче се, ма што скочи?
Ох, ала му сјају очи!
— „Слушај, слушај“, па с' обрати,
Па ко муња оде к врати
Она за њим наже сместа. —
Ма залуд је, већ га неста.
И пред дворе он излете,
Ма ту стаде, даље не те.
На све стране плао гледа,
Кô некога да изгледа.
Она стиже, погледа га,
И обамре сва ње снага.
„Боже, Боже, шта је тебе?
Шта је, шта је? Дођи себе!
Ајде са мном, ајд' унутра!“
А он на то: „Куд унутра?
Одма ће ми доћи свати,
Ја и морам дочекати,
Та доћи ће моја мила.
Она с' није утопила,
Није, није, ето, ома“ —
Ту пред њега паде мома,
За колена њега вати:
„Ајде, ајде“, моли, брати:
„Ајде, ајде, тако т' Бога!“
„Та шта ти је? Прођ' се тога!
Та и ти ћеш туна бити,
Играћеш се, веселити.
Ти керови и те мачке,
И те тамо суве тачке,
И ти пањи, те свет цели,
Мора с' данас да весели!
Ох уби ме, уби, уби!
Слушај само како труби,
Гледај тамо преко мора,
Како иде као зора,
Како трепти, како сјаје,
Ох она је, ох, она је!
Ето иде драгу своме,
Ох ето ме!
Здраво, здраво!“ —
Па к врлети муну право,
Она за њим скочи,
Крочи.
Ма сад стаде, сва претрну,
Око ње се свет обрну;
Јоште једном тамо глену,
Још се једном свет окрену,
И на земљу млада паде,
Бог би дô да душу даде. —
Она паде, ма ње мили,
— Доцне момци прискочили —:
Тамо испод стене голе,
Украј мора глени доле,
Тамо она страшна смеса
Од костију, крви, меса,
Његово је тело, јао,
Ко ли би га сад познао!
Беше диван, згодан, гледан,
Шта учини часак један?!
Згрозише се и згледаше.
Тад се к њојзи слуге даше
Да је дигну и пробуде.
Ох маните муке луде!
Шта гледате, земља ј' ладна,
Излетела душа јадна,
Опростила с' ови зала,
Па се за њим тамо дала.
Ох молите Божу вољу,
Да тамо јој коб да бољу!
Мртва, мртва, истина је,
Нешто шушну, ко је, шта је?
Ко то крај њи плао мину,
К бездану се право муну!
Онде стаде, па се саже,
Па гледати доле наже.
Гледи доле, гледи, гледи,
Па не може да с' нагледи.
Црне хаље, седи власи,
Какви ли је гоне часи?
Слуге гледе, Боже, ко је?
Сад обрати лице своје,
Стоји лице, цели пакâ,
Де умрла милост свака,
Пуно беса и страоте,
Па на око све се оте.
Гледа око, пламти, гори,
Кô да оће свет да смори.
Згрозише се: — Та г' умори!
Тако њима срце збори.
Отворена у њи уста,
Ма запела речца пуста,
Нагла к срцу крвца врела
Па се тамо сва следела.
Јоште она једареда
Са врлети доле гледа,
Али сада ману стену,
Па управо к њима крену;
Већ је близу, сад још ближе,
Већ до мртве ето стиже;
Страшно око на њи паде,
Они поше уназаде,
Два-три крока поступише
Па се опет скаменише.
Ма крај мртве она стаје,
Посаже се, погледа је,
Па се гротом тад осмену;
Око њи се све окрену,
И о тле се оборише,
Кô да и муње покосише. —
К себи доше,
Од земље се подигоше,
Ма с' авети свак осети,
Удри на се крст тај свети,
Ње не има крај мртваца,
Свак около око баца.
За њом, за њом! свако збори,
А страва га јоште мори.
И одоше кушат срећу,
Стење, дрва, све премећу,
Десно, лево, свуда траже,
Ма ниоткуд да с' укаже;
Али тамо нешто ене,
Зацрни се иза стене;
Мало само, сад га неста;
Ох, она је, за њом сместа!
„За њом, за њом!“ језик муца,
Ма срце им чудно куца.
Они иду, ма што ближе,
Већма им се коса диже,
Под кожом им страва мили,
Дела помоз', Боже мили!
Завирише: ето ли је!
Но, гле чуда, ту је није!
Започеше да се крсте
Ода језе и од страве,
Ћау рећи фала Богу!
Ма што шикну испред ногу?
Погледаше, обамреше,
Јер пред њима змија беше,
Змија једна дуга, љута!
Погледа их два-три пута,
Тад се пружи, па шичући,
Оде својој ладној кући,
Тамо, дено стена пуче,
Приближи се и завуче.
Тавне, тавне бели двори,
Трава ниче на прозори,
Кроз њи ветар тужно пири,
Тужно данак кроз њи вири,
Гледа сову како слави,
Како паук мреже прави,
Што ће јадан да се рани,
А нико му ту не брани,
Јера свака љуц(к)а нога
Клони с' двора злосретнога.
Па ако би срећа уда
Кад провела кога туда,
Одма с' крсти, брзо ита
Поред места страовита,
Јера страшно, страшно гуди
Што причају о њем' људи.
И опет се нашла душа
Што с' усуди и покуша,
Те му скупи у милости
Поломљене бедне кости,
Ископа му кућу јадну,
У земљу га метну ладн(у),
Бедно чедо у наруче,
Што за њиме, за њим пуче.
Тамо, тамо, крај врлети,
Окле скок га уби клети,
Тамо лежи он и спава,
А над њиме само трава.
Без попа је, без опела
Он са света очо бела;
Само једна што проплака
Нада њиме стара бака,
Зваше Бога од жалости,
Да му грдне греје прости.
Може бити сина свога
Осети се јединога,
У туђину ког отпрати,
Па јој нема да се врати.
Може бити... Ма страшило
Оно грдно и немило,
Што толике удри јаде,
За час тињи куд нестаде?
Од злосретног оног часа
Нигде трага нити гласа.
У потеру за њом поше,
Ма бијау среће лоше,
Преметнуше долу, гору,
И сиђоше доле к мору,
Ма с' од брега ту никака
Не отиште лађа лака.
Свак би радо казат тео
Ма нико је ни назрео.
И нојца се већ примаче,
И свак у дом свој замаче.
А сутрадан нигде ништа;
Трећи — срце им се стишта.
Скупише се веће збори,
И реч мучна зажубори:
Она змија — помоз', Боже!
Ко противо тебе може!
Свак удара крста на се,
Да и Вишњи од зла спасе.
Она змија, но ма како,
Ње већ нигде и никако;
Она грдне, грдне јаде
На срдашцу свом имаде.
Као змија пребијена,
Од камена до камена
Вила се је за њим, вила,
Док с' на срце не савила
Њему, што јој скриви јако,
Што је уби... но ма како:
Кривица је грдна била,
Ма с' и грдно осветила.

12/12. 1849. �

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 171 година.