Осама на тргу
То куда непроход им, чудно ми се отвори пут. То куда ступај их лаки, стукнем, брале. Плач и смех врве у вреви,5 букћу као смола, бледи проносе тугу. И ја бих у вреви да врвим, осама на тргу ме снађе, тишина њином хуку:10 куд они шестарим, са рујних лица штијем лобање коб. Прострели, о прострели ме раба. Промину њином сабласно ово остајање.15 Прострели, о, прострели. Камен да сам на веки. По мојој сенци да мере смираје и свитања на тргу.20