Орач и лупеж
Неки човјек орао је једну долину, а код њега нико не бјеше, јер су му чељад била куђ које: неко на пашу, а некоје остало дома да готови и послује, без чега кућа не може. Он је орао непрестано, грабећи, да што више из јутра узоре, и никад не пушташе рало из руку.
Међутим привуку се од некуда два лупежа, дако би гдје што гођ украли, па, видећи орача сама на њиви, одакле су гледали дако орач куђ измакне, па онда да зајме волове; они су дуго чекали и ћутали онђе, но све залуду, — орач непрекидно напреза у раду, захајкао волове свијем махом и снагом. Послије дугог ћутања, рече један ономе, „хајде да
идемо куђ отолен! видиш нема ништа, па ништа, орач неће ни крока да се одмакне."
„Не идемо ђавоље стопе," рече онај, него да чекамо још, дако га како преваримо." —
„А како?" — Запита онај чудновато!
„Лако, хајде ти ближе долине орачеве, па се сакриј, а ја ћу овђе, или мало по даље, па, ако га ја преварим да остави волове, ти ћега онда вола украсти, и поћерати дома."
„О! ја бих и за Бога, кад бих икако могао, но ме је страх, да се што рђаво не догоди."
„— Не бој се."
Онда један пође код долине, па се сакрије у један грм, чекајући онђе бољу прилику, а онај му друг већ је био готов да превари онога орача. Орач истом још и не почивајући ораше, па зачује из доље некакав чудновати глас гдје неко виче: Чудим се!"...
Тај се глас непрестано чујаше, док се орач сасвим пренерази од страха. Њему је заиста право чудо, споредника немаше, а кућа далеко, гора густа, а он сам, може свашто бити. „Да, оно ће бити бијес проклети, па ће нас данас сутурати у ове крше," говораше он у себи, а онај све једнако виче: „чудим се чудим се!"
Орачу се већ досади, па се укани, говорећи: „ма погинуо данас од онога ђавола, и одићу да видим што је," окрене па пљуне преко лијевога рамена, и рече: „одби се ђаволе данас од мене," тако дође у онај шипраг, гдје се вриска чујаше, заузимајући све виши страх. Дошавши онамо виђе човјека здрава, зачуди се, па слободно рече: „Којега се ђавола чудиш вас драги дан, те мене нагна на чудо данас."
„— Аох! а незнаш што се чудим је ли, ваистину виђех данас што никад нијесам гледао, чудим се, а томе се је право и чудити, како човјек може орати са једним волом, као ти данас."
На то се орач обрати, кад и збиља нема вола једнога, па потрча на врх брда и стане кликовати. О! море погибе ми во из рала,и тако непрестано викаше из свега гласа без мозга.
Људи се окупише, па га питају како му цлињаво испред њега, а он њима каже, како је зачуо глас и како је пошао да види што је, па, док је стигао онамо, у толико вола нестало. Људи се насмијаше па оду говорећи: "Ко је луд, не треба му суд."
Но ево ти и вишега врага: онај шишо пође да тражи онога вола, а међутим дође онај други лупеж и зајми онога вола те онај не само што не нађе вола, него изгуби и онога другога.
— Тако су млозина погинули без памети.
Прибиљежио: Ђ. М. Драговић.
Референце
уредиИзвор
уредиЛуча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година IV свеска V и VI, за мај и јуни, уредник проф. Лазар Т. Перовић, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1898., стр. 252-253.