Орао, врана и споменик
На споменик неки слети једног дана
Орао и врана.
И орао рече: „То ми, збиља, годи:
Што врлина људе соколи и води,
И за пример служи... У времена стара,
Кад нестаде свести и у срцу жара,
И сав народ паде под тирански иго,
Човек један смели мач је у вис дигô
И позвао народ, да јуначки гине,
Да откупи грехе и да оков скине...
И одјекну борба и настаде доба,
Кад не беше роба...
И за спомен вечни на те дане свете,
И на храброг борца, што их у бој крете,
Подигоше људи тај споменик лепи,
Нек о слави прича и нек срца крепи.
Зар врлини тиме није хвала дана?"
Ал' загракта врана:
„У орла је памет скучена и тупа,
Али ти си глупљи но сви орли скупа.
Па што ниси, брале, увидео прво,
Да ту близу није ни кућа, ни дрво,
Па би одмах знао, тај споменик туди,
Што те тако буди, Да су дигли људи,
Не другоме чему,
Него да се — вране одморе на љему."
