Опроштај од Карловаца

Опроштај од Карловаца
Писац: Бранко Радичевић

У тебе је, бреже, рђав глас,
На теби нема никакви крас,
И осим што зелени стром
На гробни дигди сени** дом,
Ти сасвим стојиш овде наг —
И опета си мени драг.
Ти мало дете на те зваше,
Младића мене мамијаше;
Детенцету ти игре благо,
Младићу друго си наслаго:
Са тебе гледа он околине,
И њине млоге красотине,
И блажену му душа ћут
Тад имађаше сваки пут.
О сунце, што се паду клониш,
Ка западу коњице гониш,
О, нека зрак твој мало, нека
На небу јоште, молим, чека!
Да пре нег што ће ноћца доћи,
Ја оком могу место проћи,
Ди мајски часак моји лета
Дикоји блажено прошета.

То је почетак. Сад иде кратко мотрење предмета наоколо, и ћут при томе.1 После долази прави опроштај: прво од Дунава, затим од гора виноградски. При последњем падне певцу берба на ум. Он опомиње веселе њено, коло и подскочице, и свршује са: (у трохеји)

Лепо овде играло се,
Лепо овде певало се.
Лепо звеча гајда звек
Весо бија часа тек.
Збогом, певи! збогом коло
Збогом, момци наоколо!
Збогом, кито дева млади!
Збогом, збогом, виногради!

После итри опроштај од разни други предмета. Певач баци око на Стражилово и пева:

И ти, о збогом, брежни врше,
Умилно кога строми стрше,
Већ дана бела умире светлина,
И ноћи скоро крије те тавнина;
Ал' душа м' зраке лије на те
И таму целу скида са те.
Ја мислим теби да идем там',
Сунашца раног сије плам,
Долине густи беже мраци,
А поје шиљу строма злаци;
Кристални врело вије ток,
Ја преко њега кушам скок.
О како је овде, како умилно!
О како душу диже силно!
О красото ти дивна брда!
О како доља лепо врда!
О како лаор мирис краде! —
Јер липа доста тог имаде.

Итд. у мисли иде к Стражилову, онде пије воде, бере цвеће, etc., etc. — Потом сиђе са брда, и пође да се опрости са друговима. Пут га води кроз један шљивик2 (више Ауерове куће, — Стева3 га познаје), он (певац) пева:

Ја доле с брега саде лазим,
Но какво место саде газим!
Шљивика гране мене крију,
Кроз њега с' ветри ноћни лију,
А око мене ружа гуште,
Са дрва листи тијо шуште,
Ко да се туже да ћу утећи,
Да њима збогом нећу рећи.

Итд. до 10—12 реди; потом иде даље, но пре нег што дође друговима, да се опрости, падну му на памет учитељи. Певач после другога, узимајући све скупа моли4 за опроштај:

Опросте, ако дикоји ред
Ја вами сам нанесо вред,
То никад ја не чиња рад,
Мада и чиња кадикад.
Што каткад реч вам забрањава
Неправедно ми се пречињава.
Опросте мојој крви бурној,
У судењу прејако журној,
Опросте мени младом, лудом.

После опомиње певац двојицу од њи: Герчића и Пантелића (но не с именом), он вели, да су му они показали5 ди се треба брати мед и восак6, и управили су га у кошницу:

И ако воска, меда плод,
Он справи кадегод за род,
Нек благодарност буде вам
Што знасте њега слати там'.

Певач дође међ другове. Весело је све, тамбурица свира, чаше се празне, коло се игра. Певач то гледа, гледа, и упита7:

Кад оће опет венац браће,
Оваки да се скупи, кад ће?
Сад овде ми стојимо сви,
Но сутра ди ћемо бити, ди?
Кад сутра сунца крас изађе,
Усамљене ће нас да нађе,
На своме сваки биће путу,
Ал сваки води другом куту.

Итд. до 30 реди. Он гледа све, и опомиње се утопљенога Арсе (Путника) итд. Овако затим збори:

Овамо мени руке дајте,
И збогом јако ми остајте.
О ите купте знања плоде,
И роду лепе правте годе,
За њега буд' вам живот вас,
За мене само дикој' час;
Малени часак опомене
У груди вашој нек се дене, —
О када вина пуну чашу
У руку драгу примте вашу
О каж'те само бар у души:
„Он дику с нама тако суши.“
Вишега жеља није м' вољна,
Са тим је она задовољна.

После се опрашта8 редом; прво са Симом (Крстићем), после 30 реди свршује: (у предодећим последњим редовима опомиње се купања, и возења у чамцу):

И када вече запад шара
И чамац дома реку пара.
То бија некад, бија тад,
Ти, брате Симо, збогом сад.
К Радишићу:
Ти, други брате, амо оди,
Кадикад истина се згоди
Да гледамо се намрштено,
Но ведро небо гледај ено
Ни оно увек није зрачно,
Одело каткад узме мрачно
Облаке силовит громе бразда —
Ал' не траје то тако вазда,
Јер скоро ука ова седа,
И ведро опет небо гледа,
Овако бија, друже, с нам',
Кад подиже се бурни плам,
Овако тиша се љутина,
И прва враћа се тишина.

Итд. за тим9 у 40 и неколико редова њему о проведеном животу говори, и опрости се. Певац се оће и с10 другим да опрости.11

Но јурве кукуричу петли,
И зора веће ено светли.
Он се накратко с њима опрости и сврши:
Ко зна оћемо л', браћо, икад,
Ми видети се — можда никад.
Но макар како с' догодило,
Ја мисли имам итро крило,
На њему, браћо, ја ћу поћи,
У пооде ћу вама доћи.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 171 година.