Опет Марко и Миња али инако
Кад је царе диван учинио,
Све му слуге на диван доходе,
Ал’ не дође Краљевићу Марко,
Него сутра по дивану дође.
Ал је Марку царе говорио: 5
"Слуго моја, Краљевићу Марко!
Што те није било на дивану,
Нег’ си данас по дивану дош’о?"
Али му је Марко говорио:
"Ах борја ми, мој честити царе! 10
Није мени до дивана твога,
Нег’ је мени до поробја мога,
Пороби ме Коштуранин Миња,
И мени је поробио дворе,
И по дворе благо покупио, 15
Огњем ми је попалио дворе,
Љубовцу ми за робја повео!"
Кад зачуо то честити царе,
Тер је царе Марку говорио:
"Муч’ небој се, Краљевићу Марко! 20
Што је теби покупио благо,
Даћу теби три села харача,
Засобице три године дана;
Што ли ти је запалио дворе,
Скупићемо Влахе својевољне, 25
Љепше ти ће оградити дворе;
Што л’ ти љубу за робја поведе,
Ја имадем тридес султанија,
Узми Марко коју ти }е драго."
Кадар га је Марао разумио, 30
То је њему ништа мило било;
Нег’ је њему Марко говорио:
„Што ми велиш, мој честити царе!
Да ћеш ми дати три села харача,
Ја ти не ћу узети харача, 35
За што ће ме клети сиромаси;
Што л’ ми велиш, мој честити царе,
Да ћеш скупит’ Влахе својевољне,
Кадар би ми оградили дворе,
Клеће мене власи својевољни. 40
Што л’ ми велиш мој честити царе!
Да ти имаш тридес султанија, —
Ни једном се оженити нећу,
За што нећу љуби моје наћи;
Нег’ те молим, драги господару! 45
Даруј мени тридес јањичара,
Да ја пођем пут Косгура града,
Једа Бог да и срећа јуначка,
Да ти донесем кључе од Костура."
Кадар га је царе разумио, 50
И он му је јунак говорио:
„Узми Марко колико ти драго."
Узе Марко тридес јагничара,
Обуче их у црне хаљине,
Како да су оци светогорци, 55
И отиде пут Костура града.
Здраво дошли до Костура града,
Од Костура врата отворена,
Пред вратима дјеци солдатини!
И мећу се камена с’ рамена. 60
Божју им су помоћ називали:
"Божја помоћ дјеца солдатини!
Је ли у двору Костуранин Миња?
Дошли смо му благосовит’ дворе."
Ал’ говоре дјеца солдатини: 65
„Здраво били, оци светогорци!
У двору је Костуранин Миња.“
И пођоше к свому господару;
Господару свому говорили:
„А борјати, драги господару! 70
Дошли вам су оци светогорци,
Тер вам хоће благосовит’ дворе."
Уљезоше оци светогорци
У Мињине у бијеле дворе.
На прозору Маркова љубовца, 75
Позна коња свога господара;
Калуђерим’ она говорила:
"Ах борја вам, оци светогорци!
Откуд коњиц мога господара?
Али га је за дуг продавајо, 80
Али ми је јадном приминуо,
И за душу коња оставио?“
Говоре јом црни калуђери:
„Ах борја ми, робињице млада!
Није коња за дуг продавајо, 85
Него ти је јадан приминуо,
За подушје коња оставио."
Кад то чула Маркова љубовца,
Рони сузе низ лишце бијело,
И јоштер је млада говорила: 90
"Ајмех мени, драги господару!
Остах за свеђ Мињина робнња.“
Кад то чуо Костуранин Миња,
У образ је руком ударио.
Како је је лако ударио, 95
Три јој вдрава излећела зуба,
Крвца је је низ образ полила.
И то гдеда Краљевићу Марко,
Срцу своме одољет’ не може,
Брзо јунак сабљу повадио, 100
Одс’јече му у рамену руку;
И још му је јунак говорио:
„Не ударај, остала ти пуста!
Ово ми је вјенчана љубовца."
Махну сабљом и десницом рувом, 105
Тер му русу одсијече главу.
По двору је благо покупио,
Огњем му је дворе запалио,
Љубовцу за робја повео,
И однесе од Костура кључе, 110
Тер их носи цару честитому:
„Нека да знаш, мој честити царе!
Да сам јуна јуриш учинио,
И да сам ти Еостур освојио."
