◄   XII XIII XIV   ►

XIII

МОНЕЛ, ОВЕН

МОНЕЛ (Долази оа Овеноm из pарка. Исправљен је, pодмлађен, озарен срећом и охолошћу): Знате ди шта сам учинио, драги Овене? Наредио сам баштовану да не сме више ни такнути маказама шумске круне. Нек пусти шуму да расте како хоће, како јој је одређено. Шта значи то спутавати природу кад је она јача од нас.
ОВЕН: Дакле, најзад, увидели сте то.
МОНЕЛ: И то и још нешто. Ви сте ми још једну истину казали у коју сам се такође уверио.
ОВЕН: Не сећам се...
МОНЕЛ: Рекли сте ми да срећа постоји, да само треба имати снаге и храбрости да јој се пруже руке. Ја ту тако просту мудрост нисам досад знао.
ОВЕН: Јер просте мудрости, на којима свет почива, нису у књигама записане.
МОНЕЛ: Ох, књиге! Оставите се књига, оне само буне човека и заводе га те скреће са животне стазе.
ОВЕН: Ви сте, докторе, нешто необично расположени. Чему се то може приписати?
МОНЕЛ: Чему?... Сазнаћете и то... (Оде на кућна врата.) Нанета! Нанета!... (Враћа се.) Ја мислим да ћу вам на то питање моћи одмах да одговорим.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.