Ожалошћена породица/31
◄ ПОЈАВА I | ПОЈАВА II | ПОЈАВА III ► |
ПОЈАВА II
САРКА, ПРЕЂАШЊИ
САРКА (обучена у упадљиво црвену или шарену хаљину, под шеширом окићеним цвећем или пантљикама): Добар дан, ожалошћена породицо! Добар дан, шта ми радите, како сте?
СИМКА, ВИДА, ГИНА: Ју, Сарка?!!...
ВИДА: Шта ти би, бога ти?
САРКА: Како шта ми би? Нека тетка носи црнину, а не ја. Осам дана носим црнину за две хиљаде динара, доста му је то!
ГИНА: Бога ми, Сарка, право и кажеш. Не знам зашто сам се и ја оцрнила, ваљда за његових тричавих 3.000 динара. Нисам ваљда луда...(Скида црну мараму коју је носила око врата и вади један цвет из вазе па га задева у косу.) Што каже Сарка, нека га жали тетка!
ТРИФУН: Море, жене, да нисте нешто преураниле? А ако Агатон сад дође и донесе нам вест да се адвокат примио да обори тестамент!
САРКА: А зар је мени тешко тркнути до куће па навући опет црнину?
ТРИФУН: А ти, Гино, само бациш цвет па удариш опет у плач.
ГИНА: Па јест!
САРКА (женама): Право да вам кажем, сестре, ја сам на чистој штети кад носим црнину. Свако мисли да сам у жалости, па ме гледа с неким поштовањем. А што ће мени поштовање, марим ти ја за поштовање...
ВИДА: Па јест!
САРКА: Ето знам, кад сам била удовица са првим мужем, па тако, вртио се око мене неки млад професор, а ја још у црнини; па ми он каже: „Имао бих, госпа-Сарка, нешто да вам кажем, ал' не могу, јер поштујем вашу тугу!” Шта има ког ђавола да ми поштује тугу, да га пита човек. Ал' тако васпитан човек па поштује тугу!