Овидије

Војислав Илић

Овидије Писац: Војислав Илић

На суром далеком Понту где борје столетно краси
Томитске пределе мрачне, у земљи магле и снега,
Публије замишљен седи. На харфу, поред њега,
   Седе му пале власи.

Вали суморно брује. Над седом његовом главом
Орао одважно кличе, шŷми и шири лêт;
А кроз урвине снежне, гонећи страшнога вепра,
   Јуначки звижди Гет.

И небо, земља и море, све се у магли скрива...
И ветар, што с мора дŷше, уздише тихо с њим;
А сêди прогнаник, занет, тибарске обале снива,
   И с њима горди Рим.

Сунце се у магли гаси. А ветар звижди и тоне,
И мразним крилима својим лелуја седу влас,
И тихо дотиче струне, и струне суморно звоне,
   Кô умирући глас.

                             *

О горди, развратни Риме! Ти сузе видô му ниси,
Но зато он вечно живи, а вечна мумија ти си.
Царице векова тавних, где му је гробница света?
Под мрачним, суморним небом варварских
   и дивљих Гета.

15. децембар 1888.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 101, 2. књига, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.