Обје жене боље од мужа
Кад се жени Османовић-Ђурђу,
Он узима Јаночкињу Јању,
С њоме био девет годиница,
Кад настала година десета,
Онда Ђурђу Јањи беседио: 5
"Ој Бога ти, Јаночкињо Јањо,
"Ја би ти се нешто потужио,
"Ал' не знадем, хоћеш саслушати."
Беседи му Јаночкиња Јања:
"Господару, Османовић-Ђурђу, 10
"Нисам теби никад забранила,
"Ни од сад ти забранити нећу."
Тад је Ђурђу њојзи беседио:
"Ево прошло девет годиница,
"Сад настала година десета, 15
"А ти немаш од срца порода,
"Да сам узо Карловкињу Кату,
"До сад бп ми два сина родила."
Кад је Јања речи разабрала,
Беседила Османовић-Ђурђу: 20
"Ево иде та недеља млада,
"Справићемо господску ужину,
"Сву господу на ужину звати,
"Они ће нас младе раставити,
"Ти ћеш мене опремити мајки, 25
"А ти узми Карловкињу Кату."
Што је рекла то је учинила.
Кад је дошла та недеља млда,
Справила је господску ужину,
Сву господу на ужину звала, 30
Они су их младе раставили.
Тад беседи Османовић-Ђурђу:
"Чекај мене бар годину дана."
Она њему на то одговара:
"Не чекам те ни недељу дана, 35
"А камо ли за годину дана,
"Већ ја идем мојој старој мајки,
"Па ћу поћи за Јанкова сина,
"Који ме је у мајке просио,
"Просио ме, ал' ме није дала." 40
Оде Јања својој старој мајки,
И пошла је за Јанкова сина,
Ђурађ узе Карловкињу Кату.
Кад је било седам годиница,
Глас допаде Османовић-Ђурђу, 45
Да је Јања два сина родила.
То је Ђурђу врло мучно било,
Па он пише Јаночкињи Јањи:
"Пошљи мени до два сина твоја."
Али Јања њему одговара: 50
"Господару, Османовић-Ђурђу!
"Ја ти младе не могу послати,
"Док не прође још десет година,
"И дорасту до коња витеза,
"И до бритке сабље оковане." 55
Кад је прошла година десета,
Онда Јања сине дозивала,
Сваком дала сабљу оковану,
И по добра коња оседлана,
Па их онда мајка световала: 60
"Моји сини, моји соколови,
Сад идите Османовић-Ђурђу,
"Из далека коња одјашите,
"И по један у двор улазите,
"Љубите га у скут и папучу, 65
"Ђурђевицу у десницу руку,
"Пак пазите шта ће говорити."
Дигоше се два Јањина сина,
Отидоше Османовић-Ђурђу,
Очима их испратила мајка, 70
Кад су били близу бела двора,
Послушали своју стару мајку,
Из далека с коња силазили,
По један су у двор улазили,
Љубе Ђурђа у скут и папучу, 75
Ђурђевицу у десницу руку,
Па слушају шта ће говорити.
Ал' беседи Османовић-Ђурђу
Својој љуби Карловкињи Кати:
"Тако т' Бога, Карловкиња Като, 80
"Ти ми справи господску вечеру,
"Па ми зови два џелата млада,
"Да погубим два Јањина сина,
"Зашт' их није код мене родила."
Тад беседи млада Ђурђевица: 85
"Господару, Османовић-Ђурђу,
"Ласно ти је младе погубити,
"И ласно је уцвелити мајку,
"Тешко ј' јаде олакшати мајки,
"Већ их части за недељу дана, 90
"Па им справи по рухо јуначко,
"Сваком подај калпак и челенку,
"Подај сваком сабљу оковану.
"И по добра коња оседлана,
"Па их пусти њином белом двору, 95
"Нека брижну развеселе мајку."
Ђурађ ћути, ништа не говори.
Справи Ката господску вечеру,
Па посади два Јањина сина,
Посади их за трпезу златну, 100
Па је њима тихо беседила:
"Ој Бога вам, два Јањина сина,
"Немојте се млади уплашити,
"Нити вашој казивати мајки,
"Што је реко неће учинити 105
"Нити ће вас младе погубити."
Частила их три недеље дана,
Правила им по рухо јуначко,
Сваком дала калпак и челенку,
И по једну сабљу оковану, 110
И по добра коња оседлана,
Па их њиној отпустила мајки.
