Објава

Објава (1893)
Писац: Радоје Домановић

    Седела је у својој укусно намештеној соби на мекој наслоњачи. Са лица јој се чита јака досада и зловоља: види се да је некакве тешке мисли море. — По неколико би минута гледала у какав предмет пред собом, а како је била занета својим мислима, изгледа да није знала у шта гледа. Час по час устане, огледне се у огледалу, намести хаљину на себи или заглади косу; хода по соби; приђе прозору, гледа на све стране по улици, па се опет поврати и седне за сто. Снужденим погледом гледала је кроз прозор на улицу, а кад на великом часовнику искуца шест часова по подне, трже се и погледа у часовник да види колико је искуцало.
    — Већ шест, то је скоро мрак, а још никога нема! — промрља полугласно, приђе прозору, отвори га и још зловољније стаде гледати на улицу, са које допираше јака врева и вика, те је то још више ражљути и раздражи.
    — Шта ми се ту кога врага врте око прозора залудни, гунђала је, а да тражим кога, нико ми не би овуда прошао.
    У том прођоше баш испод прозора кола, чије је тандркање врло неповољно утицало на нервозну госпу, те готово гласно изговори:
    — Е, ово је већ преко мере! — А затим затвори љутито прозор у седе за сто, те поче од досаде претурати силе у албуму. Претурала је лист по лист, али мучно да је обраћала пажњу на слике, већ је била занета другим мислима.
    Дуго је била у том положају. Мачка, која је дотле спавала на другој наслоњачи, диже се, протегли се, олиза редом шапе, а за тим приђе госпи, скочи јој на крило, те је поче трљати главом, теглити се и махати репом, којим дохваташе госпу по руци.
    — Е, још ми ти требаш! викну млада удовица и љутито удари мачку, а за тим опет оде до огледала, огледну се са свих страна, а после приђе дивану, и леже продуживши своје мисли.
    — Боже мој, па мож’да нико неће ни доћи?... Ја ћу чекати дан за даном, па никад ништа!... Не то није могуће!... И ја опет као какво дете, као да то може бити за неколико дана!... Јеца је чекала толико времена, док је како треба издала стан, а ја изгубила наду, за тако кратко време? — упита саму себе, и слутња је наново обузе. — Јест, али Јеца је била учинила погрешку: метнула на кућу објаву, а није назначила „за самца.” Код мене лепо стоји: „у овој кући издаје се удобан стан са намештајем и послугом за самца...” Све је лепо удешено. Не може бити да нико не дође. Она двојица што су долазили врло су глупи и неотесани, а ја нисам луда, да примим тек кога било, као да сам нека простакиња (ту устаде и огледну се на огледалу још једанпут...) Бираћу их као гњиле крушке; досадиће ми долазећи. —
    Дуго се занимала таквим мислима, те и не осети, кад се смрче.
    — Сутра, до ово доба, може бити да ће већ ко год доћи, па још ако буде млад и леп — помисли она и срце јој поче куцати радосније.
    Али је јако нестрпљење поче обузимати, што мора тако дуго чекати, јер зна да ноћу нико не тражи стан. Желела је да ноћ прође за један тренут ока, и да одмах сване. Прође неколико пута с краја на крај собе, — уздану и, запаливши свећу, погледа на часовник.
    — Тек прошло осам! — промрмља полугласно, а за тим продужи мислити у себи: — И ово несрећно време, отегло се, као да се сваки минут претворио у годину.
    Дође јој жеља да што пре заспи, па да не осети кад прође ноћ. Не зна шта да ради од дуга времена: хода по соби, гледа сваког минута у часовник, седа за сто, леже у постељу, али од свега тога слабе помоћи.
    Није могла ни вечерати. Куварици је казала да вечера, изговарајући се да њу боли глава.
    — Како би било да што лепо читам? упита се после неког времена. Та јој се мисао допаде, узе једну свеску романа „Лов на милионе”, мислећи да ће јој читање нагнати сан на очи.
    Не иде ни то: чита, чита, али је тек мисли и нехотице занесу на другу страну. Замишља како ће сутра неко изненада лупнути на вратима, како ће она рећи „изволте напред”, како ће по том угледати пред собом лепа млада човека у господском оделу, који ће јој се поклонити и поздравити је, а она му отпоздравити и понудити га да седне. Ту је сад у памети испредала читаве лепе и нежне разговоре, који ће се између њих водити. Узимала је за тим на се улогу тога младог непознатог господина и самој себи постављала питања, на које се трудила да што лепше одговори... Снови је понеше за собом, а да су они били слатки, видело се по свему изразу лица, које је сијало задовољством и — чежњом...
    Остави књигу која јој се сада учини несносна и бљутава, јер у њој није било тако лепих и слатких мисли, те поче ходати по соби.
    После неког времена уврне лампу, и леже у постељу, па је, гледајући у слаб плави пламичак, сањала и даље своје слатке снове.
    У соби је тишина. Само што из ретка пламичак у лампи почне једва чујно пуцкати и часовник на зиду тихо куца. Млада удовица лежећи гледа свуда по соби, а најчешће у пламичак и мисли о сутрашњем дану. По кат-кад је тргне из тако тихих и топлих мисли тандарање кола на улици и вика пијаних људи, те љута и нервозна почне их у себи грдити и клети, а за тим се мисли опет поврате у свој првашњи ток.
    Сан је тек готово пред зору свлада и сутра дан се доцне пробуди. Одмах дозове куварицу и запита да ли је ко год долазио. Одговор да није нико исто толико је баци у бригу колико и утеши.

Тако је проводила дане млада удовица, са врло малим, ситним изменама, докле год је са лица њене куће стајала прилепљена објава са речима: „у овој кући издаје се удобан стан за самца са услугом и намештајем”.
Захваљујући добрим и милостивим људима у престоници, она се брзо ослободила мука, јер је објава у скоро скинута.

Септембра 1893. Јарушице.

Извор

Домановић, Р. 1902. Укидање страсти и друге приче : приповетке из српског живота. стр. 3-9.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Радоје Домановић, умро 1908, пре 116 година.