Обновљење Раванице
Једном, брате, у огранак сунца,
Састала се народ ришћанија,
У Косову пољу широкому,
Пред бијелом Раваницом црквом,
Ту бијаше дванест хиљад’ душа. 5
Све се уста Богу се молити,
Молише се Богу великому.
Кад се сврши Божја литурђија,
Онда паде народ ришћанија,
По ћелијам’ рујно пити вино. 10
Онда дође игумане стари,
Су својије тријест калуђера,
Онда вели игумане стари:
„Браћо моја, народ ришћанијо
Да ми један совјет учинимо, 15
Да шаљемо књиге манастирске
Да шаљемо књиге на Стамболу,
А на руке султан Ибраиму
Да молимо султан Ибраима,
А за нашу цркву Раваницу, 20
Јер видите ђе је огољела,
Огољела па и прокапала,
И око ње цркве свеколике,
Седамдесет и седам цркава,
Штоно иј је царе оборио, 25
Оборио кад је поробио,
Кад је наше царство узимао.
Не служи се у њема литурђија,
Па не рађа вино ни шеница,
Из темеља лозе нестануло, 30
Готово већ пуње нестанути.
Онда вели тридест калуђера:
„О наш оче, игумане стари,
Узеће нам султан Ибраиме,
Узеће нам ћеса пет стотина, 35
Што нам даде шарена фермана,
Триста ћеса везир београдски,
Што нам даде ситну бурунтију,
А стотину косовски кадија,
Што нам даде танку мураселу”. 40
Онда рече народ ришћанија:
„Браћо наша, тридест калуђера
Да ми други совјет учинимо,
Ну, пишите књиге манастирске,
Манастирски мухур притисните 45
Да шаљемо књиге Московији,
Госпојици московској краљици,
Ако би нам Бог и срећа дала,
Она би нам ферман извадила,
Без ниједне паре ни динара. 50
А нађите каквог гођ јунака,
Који хоће Московији поћи”!
Каил било мало и велико.
Манастирске књиге накитише,
Па најпосле мухур притиснуше, 55
А пустише пред црквом телала,
Телал виче два пунана сата,
„Није л’ мајка родила јунака,
Јал’ сестрица брата одгојила,
На чистому крилу дјевојачком 60
Да он пође к земљи Московији
Да однесе књиге до краљице,
Даћемо му хиљаду цекина”!
Кад ево ти једнога јунака,
Широкијем Пољем косовскијем, 65
На ђогату коњу од мејдана,
Љепши момак од сваке дјевојке,
Истом њега гари наусница,
До пред цркву коња догонио,
Па пред црквом коња оставио. 70
Он упаде гори у ћелије,
Ђено сједи игумане стари.
Игуману Божју помоћ виче,
Игуман му љепше прихватио:
„Буди здраво, момак јабанџија, 75
Одаклен си, од кога ли града”?
Њему вели момак јабанџија:
„Одавлен сам, издалека нисам.
Из Косова поља широкога,
С Раванице, изнад Раванице, 80
А на име самоуче Лука.
Ја сам чуо, а кажу ми људи,
Да тражите голема јунака
Да однесе књиге Московији,
Госпојици московској краљици”. 85
Онда вели игумане стари:
„А аферим, самоуче Лука,
Бог помога и ко те родио,
Ево теби пет сотин’ цекина,
А пет стотин’ кад се отуд вратиш”! 90
Одма Лука књиге прихватио,
Па он оде к земљи Московији,
Испрати га мало и велико,
А најпосле игумане стари.
Игумане Луку свјетоваше: 95
„Самоуче, драго дјете моје,
Хајде мудро, не погини лудо,
Докле Јашу и Букрешу дојдеш,
Ђено сједе до два бега млада,
Бег Богдане и бег Карабеже, 100
Питаће те до два бега млада,
Одаклен си, од кога ли града,
А ти мучи, ништа не говори,
Већ им проспи књиге манастирске,
Па и њима мрско бити неће”. 105
Оде Лука, оћера ђогина,
Докле Лука до Богданске дође,
Каравлашке и Карабогданске,
А до двора бега Карабега,
Па он бегу Божју помоћ виче, 110
Беже њему здравље прихватио:
„Буди здраво, момак јабанџија,
Одаклен си, од кога ли града”?
Мучи Лука, ништа не бесједи,
Већ му просу књиге манастирске, 115
Књиге гледа беже Карабеже,
Па овако Луци бесједио:
„А аферим, самоуче Лука,
Бог помога ко те је родио,
Душмани ти под ногама били, 120
Као коњу чавли и поткови!
Хајде, сине, са мном на конака”.
Оде Лука с бегом на конака,
Он га сједе себи уз кољено,
Уз кољено себи на вечеру. 125
Ту је Лука ноћцу преноћио;
Ујутру се к Московији спрема.
Испрати га беже Карабеже.
Беже Луци овак’ бесједио:
„Хајде с Богом самоуче Лука, 130
Кад се сине с Московије вратиш,
Даћу теби пуну мазгу блага”.
Оде Лука, оћера ђогина,
Брже Лука Богдан бега нађе,
И његова двора бијелога. 135
Бегу Лука Божју помоћ виче,
А беже му здравље прихватио:
„Буди здраво, момак јабанџија,
Откуда си, од кога ли града”?
Мучи Лука ништа не говори, 140
Већ му просу књиге манастирске,
Књиге виђе беже Богданбеже,
Па је овако Луци бесједио:
„А аферим, самоуче Лука,
Бог помога, ко те је родио, 145
Хајде мудро, не погини лудо.
Хајде сине са мном на конаке,
Па га сједе собом уз кољена,
Уз кољена собом на вечеру.
И ту Лука ноћцу преноћио. 150
Ујутру се к Московији спрема,
Испрати га беже Богдан беже,
Овако беже свјетоваше Луку:
„Хајде с Богом, драго дјете моје,
Кад се сине с Московије вратиш, 155
Даћу теби пуну мазгу блага.
Хајде сине, у Пољачку равну,
До Петрове пребијеле цркве,
Ради к њојзи у суботу доћи,
У суботу уочи неђеље; 160
К њој ће доћи седам ђенерала,
Најпрви је Павле ђенерале,
Па ће уљећ’ у бијелу цркву,
Молиће се Богу великому,
А ти чувај врата црковније. 165
Кад изађу из бијеле цркве,
Сваког љуби у скут и у руку,
Кад изиђе Павле ђенерале,
Њега љуби у скут и у руку,
До папуче и четири пута, 170
Па му проспи књиге манастирске,
Збори Лука, што год љепше можеш,
Денералу мрско бити неће,
Он ће тебе свјетовати љепо,
Како хоћеш к Московији саћи, 175
Зна како је у краљице Павле,
Како хоћеш у краљице доћи,
Јер је Павле дворио краљицу,
Дворио је за седам година”.
Оде Лука, оћера ђогина, 180
Докле Лука у Пољачку сађе,
До Петрове пребијеле цркве,
У суботу уочи неђеље.
Док ево ти седам ђенерала,
А пред њима Павле ђенерале, 185
Уљегоше у бијелу цркву,
Па се моле Богу великому.
Молише се Богу великому.
Кад почеше излазит’ из цркве,
Чува Лука врата црквеније, 190
Сваког љуби у скут и у руку,
Кад наљезе Павле ђенерале,
Њега љуби у скут и у руку,
До папуча и четири пута,
Па му просу књиге манастирске, 195
Књиге штије Павле ђенерале,
Збори Лука што гођ лепше може,
Онда вели Павле ђенерале:
„А аферим, самоуче Лука,
Хајде сине, са мном на конака”. 200
Оде Лука на конака с њиме,
Он га сједе собом уз кољено,
Уз кољено собом на вечеру.
И ту Лука ноћцу преноћио,
Па ујутру рано уранио, 205
Па се Лука к Московији спрема.
Кад удари саба’ и зорица,
Кад ево ти седам ђенерала,
На ракију к Павлу ђенералу,
Шећерли им каву дохранио, 210
А иза ње жежену ракију,
Па им онда ситне књиге дава,
Кад виђеше шта им књиге кажу,
Онда они Луци бесједише:
„Хајде Лука у сто добри часа, 215
Кад се сине с Московије вратиш,
Даћемо ти седам мазги блага,
Све у прилог Раванице цркве,
Нек се граде свеколике цркве”.
Пође Лука к равној Московији, 220
Испрати га Павле ђенерале,
Павле Луку овако свјетоваше:
„Хајде мудро, драго дјете моје,
Хајде мудро, не погини лудо,
Ради сине пред Петрибург доћи, 225
У суботу уочи неђеље.
Па пред градом конак ти учини,
Докле пјевци птице запјевају,
Граду ће се отворити врата,
Тад ће изић’ четири солдата, 230
Изнијеће четири чирака,
Сва четири од сувога злата,
А за њима сребрене кочије,
Прекривене с црвеном кадифом,
Капу скидај, самоуче Лука, 235
Капу скидај до земље се свијај,
Пред кочијам’ црну земљу љуби,
Па пољуби сребрене кочије,
И на њима свилу и кадифу,
Видјеће те московска краљица, 240
Ама теби ни ријечи неће,
Већ ће отић’ к старом манастиру.
Кад се сване и огране сунце,
Хајде и ти к старом манастиру,
Кад ти дођеш к старом манастиру, 245
Велик ће се свијет искупити,
Ту ће бити дванест хиљад’ душа,
Све ће устат’ Богу се молити,
Кад се сврши Божја литурђија,
Чувај Лука врата црквеније, 250
Када почну излазит’ из цркве,
Све ће изаћ’ мало и велико,
А најпосље четири солдата,
Они носе од злата шћемлију,
Метнуће је пред бијелу цркву, 255
А за њима московска краљица,
Па ће сјести у златну шћемлију,
На бјелу се руку поднимити,
Па ће онда овак’ бесједити:
„Моје слуге, Бог вас не убио, 260
Нађите ми онога јунака,
Штоно ме је јутрос дочекао,
У пијевце пред бијелим градом,
Њему има некаква невоља,
Он ће мени нешто бесједити, 265
Ти се Лука близу догоди дер,
Капу снимај, у земљу се свијај,
Пољуби је у скут и у руку,
До папуча и четири пута,
Па јој проспи књиге манастирске, 270
Збори Лука што гођ љепше можеш,
Краљица те окарати неће”!
Оде Лука к славном Петрибургу;
У суботу пред Петрибург дође,
И пред њиме конак учинио. 275
Док пијевци птице запјеваше,
Кад се граду отворише врата,
Изиђоше четири солдата,
Изнијеше четири чирака,
Сва четири од сувога злата. 280
Па за њима сребрене кочије,
Прекривене свилом и кадифом.
Капу скида самоуче Лука,
Капу скида у земљу се свија,
Пред кочијам’ црну земљу љуби, 285
И на њима свилу и кадифу.
Виђе њега московска краљица,
Нешћеде му рећи ни ријечи,
Него оде к старом манастиру,
А кад Лука к манастиру дође, 290
Ту се велик свијет искупио,
Ту бијаше дванест хиљад ’ душа.
Све устаде Богу се молити,
Молише се Богу великому,
Кад се сврши Божја летурђија, 295
Кад почеше излазит’ из цркве,
Чува Лука врата црквеније.
Све изађе мало и велико,
А најпосље четири солдата,
Они носе од злата шћемлију, 300
Метнуше је пред бијелу цркву.
Кад ево ти московске краљице,
Она сједе у златну шћемлију,
На бјелу се руку поднимила,
Па краљица слугам’ бесједила: 305
„Моје слуге, Бог вас не убио,
Нађите ми онога јунака,
Штоно ме је јутрос дочекао,
У пијевце пред бијелим градом,
Има њему некаква невоља, 310
Он ће мени нешто бесједити”.
А Лука се близу догодио,
Капу скида у земљу се свија,
Па је љуби у скут и у руку,
До папуча и четири пута, 315
Па јој просу књиге манастирске.
Књиге гледа московска краљица,
Збори Лука штогођ љепше може.
Она Луци бесједила:
„А аферим, самоуче Лука, 320
Бог помога ко те је родио,
Хајде Лука на моје конаке,
Нећеш отић’ са конака мога,
Док се бјеле све начине цркве,
По Косову и око Косова 325
Да с’ узграде и двадест година,
Иначије му бити не могаше”!
Јамише га четири солдата,
Одведоше њега на конаке,
А краљица сједе књиге писат’, 330
Па њи она к Цариграду спрема,
А на руке султан Ибраима:
„Ибраиме царе од Стамбола,
Спреми мени ферман на Косово,
Игуману бјеле Раванице 335
Да он може начинити цркве,
На Косову бјелу Раваницу,
И око ње све поградит’ цркве,
Седамдесет и седам цркава,
По Косову и око Косова, 340
Штоно си иј царе оборио,
Оборио кад си поробио,
Кад си српско царство узимао.
У твојој се земљи догодило,
Теби дају данке и араче, 345
И сву твоју велику мирију.
Ако ли ми ферман спремит’ нећеш,
Ја ћу одма с тобом ратовати,
Ја ћу дрнут’ с мојом Московијом,
И ја хоћу ударити на те, 350
А твоја се земља унијела,
Седамдесет у моји градова,
Све ћу теби бирден поравнити”!
А кад цару ситна књига дође,
Одма ферман на Косово спрема, 355
А на руке игумана старог:
„Игумане, један папазине!
Гради болан на Косову цркву,
Паре теби ни динара нећу.
Моли Бога краљици за здравље, 360
Од Русије и земље московске,
Узео би ти пет стотина ћеса,
За мојега ситнога фермана”.
Одма царе други ферман пише,
Па га царе у Русију спрема, 365
А на руке московској краљици:
„Госпојице, московска краљице,
Ти се немој наљутити на ме,
Спремио сам ферман на Косово,
А на руке игуману старом, 370
Нек погради бјелу Раваницу,
А око ње све остале цркве,
По Косову и око Косова,
У мојој се земљи догодило,
Мени дају сву моју мирију”. 375
Ни то време задуго не било,
А не било ни двије године,
Кад ето ти књиге са Косова,
Од онога игумана старог:
„Госпојице, московска краљице, 380
Ако нам је у животу Лука,
Спреми нам га на равно Косово,
Бијеле смо начинили цркве,
По Косову и око Косова,
Међу њима бјелу Раваницу”. 385
Онда вели московска краљица:
„Дјете моје, самоуче Лука,
Ош’ ли поћи сине на Косово”?
А то Лука једва дочекао,
Капу скида у руку је љуби: 390
„Хоћу Богме, моја госпојице”!
Дава њему пет стотин’ цекина,
Раваници пуну мазгу блага,
И даде му она пратичије,
Докле Лука у Пољачку дође, 395
Ђено сједи Павле ђенерале,
Ту ти њега Павлу предадоше,
Око Павла седам ђенерала,
Дадоше му седам мазги блага,
И даде му Павле пратичије, 400
Докле земљи Каравлашкој дође,
До младога бега Богданбега,
Прихвати га беже Богданбеже,
И даде му пуну мазгу блага.
Богданбег га Карабегу спрема, 405
И с њим спрема многе пратичије,
Прихвати га беже Карабеже,
И даде му пуну мазгу блага,
И с њим беже пратичије спрема,
До на поље на равно Косово. 410
Кад погледа уз Косово Лука,
Бијеле се по Косову цркве,
Међу њима бјела Раваница,
Бијели се као горска вила,
А сјаје се ка’ даница звјезда. 415
До ње Лука све доћера благо.
Дочека га тридест калуђера,
И пред њима игумане стари,
Сви се с Луком за здравље питају.
И с њиме се загрливши љубе. 420
„А аферим, самоуче Лука,
Бог помога’ ко те је родио,
И јуначким мљеком задојио”.
Све ту Лука растовари благо,
Па и њему ису учинише, 425
Дадоше му пуну мазгу блага,
Оде Лука к двору бијелому,
С мазгом блага дома пјевајући.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
