Облак
У добу ружа, када трепти младост,
Када је небо као плава свила,
Ми смо се срели, и ти си ми била
Души божанство, а срцу сва радост.
Била си љепша од свакоје друге,
И ја сам ти се у заносу клео;
И ти си, драга, као огањ врео,
Горила са мном пуна чежње дуге.
Никада није једног дана било
Без пољубаца и без страсти праве;
Многе ли руже и љубице плаве
Просух на њедра и на твоје крило!
Та колико смо пута, сједећ сами
На старој клупи испод врбе оне,
Гледали сунце како за врх тоне
И како мирно гаси се у тами?!
У густој гриви врбинијех грана
Задњи су огњи умирали ти'о,
Црвени, жарки, кô твој образ мио,
Кô љубав наша првих златних дана.
И ти си била озарена њима,
И гледала си у запад далеко,
Док је пред нама сребрн поток текô
Кô слатка пјесма, као лака рима.
Но једном - знаш ли кад ти дођох оно?
Ја у твом оку видјех свој мрак гробни,
Ја на твом челу видјех облак кобни,
Ја у твом гласу чух мртвачко звоно, -
И ја сам умро... Грчевитом шаком
Са твога чела зграбих кобну таму
И јурнух с њоме, оставих те саму -
Нити се вратих. Но у часу сваком
Ја мислим на те: у дну душе мртве,
Као под земљом и плочама гробним,
Умире љубав под облаком кобним; -
Дођи да видиш патњу твоје жртве...