Обичан човек (шала у три чина)/24
X
ДАМЊАНОВИЋ, затим ДУШАН
ДАМЊАНОВИЋ (Најпре усхићен целива онај цвет. Затим клоне и гледа брижно тамо где је она отишла): Дакле, ја сам обичан човек, а она воли Дамњановића, који није обичан човек!
ДУШАН (Додази брзо): Добро је, не брини се. Ствар иде добро. Донекле је било и повуци и потегни; увек сам морао ја да упадам у реч, да спасавам ситуацију и уза сваку трећу реч да опомињем газда Мицића на начело. Али, кад се једанпут омаче па слага, он сада боље удешава ствар но ја.
ДАМЊАНОВИЋ: Добро, добро је све то, али слушај, ја бих хтео, ако могу, још вечерас ићи одавде. Ићи ћу у Београд па ћу се тамо ма где скрити или, најзад, предаћу се властима.
ДУШАН: Зашто то сад опет?
ДАМЊАНОВИЋ: Тако. Мој положај је овде врло незгодан, управо чудноват.
ДУШАН: Па видиш ваљда да смо савладали све незгоде.
ДАМЊАНОВИЋ: Ипак, ипак је то врло тежак положај. Ја сам овде и Дамњановић, а и нисам; ја сам овде и обичан човек, а и нисам; ја сам овде и газда Јованчин син, а и нисам и тако даље. Ја то не могу, волим шест месеца затвора него шест дана ових мука.
ДУШАН: Немој, молим те, бити нестрпљив. Незгодно јесте, али стрпи се. Ево, ја ћу послати кога у варош да нађе Јанковића, те да га упита има ли одговора. Сачекај ме. (Одлази).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|