Обичан човек (шала у три чина)/15
ЧИН ДРУГИ
Соба у виноградској кући са отвореном терасом, над којом се види у поље истурено платно.
I
ДАМЊАНОВИЂ, ЗОРКА
ЗОРКА (Седећи за столом са књигом Дамњановићевих песама преда се): Ево, слушајте и ово:
Тебе се туга још коснула није,
Ти јој роб ниси, плахо срце моје,
Па кличи и певај, певај песме среће.
Певај и љуби — љуби, све је твоје.
И срчи љубав из крунице цветне
Са које живот још прах није стрес’о
И сањај снове детињства и среће,
И живи живот безбрижан и вес’о!
ДАМЊАНОВИЋ (Седи за истим столом пушећи цигарету): Ви одиста те песме читате са толико осећаја.
ЗОРКА: А зар се оне могу другаче читати?
ДАМЊАНОВИЋ: Одиста не, али ви те песме тако искрено тумачите, као да казујете своје сопствене осећаје.
3 О Р К А: Да, то је тачно, јер ја у свакој овој песми, у свакоме стиху и у свакој речи, сретам свој осећај.
ДАМЊАНОВИЋ: Ох, да знате колико ме тиме чините срећним!
ЗОРКА (Мало изненађена): Срећним?
ДАМЊАНОВИЋ: Није ли то срећа, срести душу која је кадра схватити и примити ваше осећаје; срести душу која те осећаје признаје за своје; душу која вели: што осећаш ти, осећам и ја.
ЗОРКА (Потпуно изненађена): Али...?
ДАМЊАНОВИЋ (Тргне се): Ах, да... вама је чудно што ја тако говорим... Да, то је одиста чудно, мора се признати да је чудно, али, видите, и ја тако исто осећам као и ви, и ја...
ЗОРКА: И волите ове песме као и ја, је л’ те?
ДАМЊАНОВИЋ: Да ли их волим? Та оне су израз мојих сопствених осећаја; оне су реч моје душе, оне су...
ЗОРКА (Радосно тапше рукама): Ох, како се радујем томе! О, како волим што сам срела некога који ће их подједнако са мном разумети. Ми ћемо их, је л’ те, читати заједно: по цео дан ћемо их читати. Ја то нисам имала с ким до сада; читала сам их усамљена; чак сам се по некад и крила да би их читала, јер су ми се смејали.
ДАМЊАНОВИЋ: Смејали?
ЗОРКА: Не баш смејали, али су ме прекоревали што не могу да се одвојим од ове књиге. Јер ви треба да знате да ја са њом и спавам.
ДАМЊАНОВИЋ (Усхићен): Спавате и — сањате извесно?
ЗОРКА: Разуме се.
ДАМЊАНОВИЋ: Шта?
ЗОРКА: Ја увек, пред спавање, прочитам овај стих. Прелистава књигу). Ево, овај:
Ја бих желео да твој сан постанем
Који ти машту сву драгу ноћ плави,
Да с тобом мркнем и да с тобом сванем,
Осмехом зора да нас враћа јави.
ДАМЊАНОВИЋ: И тада?
ЗОРКА: И тада... тада чекам „осмехом зора да ме врати јави”.
ДАМЊАНОВИЋ: Али дотле, дотле, док се не вратите јави?
ЗОРКА: Дотле? Па, рекла сам вам, дотле сањам.
ДАМЊАНОВИЋ: Али шта сањате?
ЗОРКА: Па зар морам све рећи; погодите штогод и сами.
ДАМЊАНОВИЋ: Сањате ли можда њега?
ЗОРКА: Кога?
ДАМЊАНОВИЋ: Кога? Па тога, песника, Дамњановића?
ЗОРКА: Да... сањам га... врло га често сањам... увек га сањам.
ДАМЊАНОВИЋ: Реците ми, какав изгледа, какав вам се приказује у сну? И...
ЗОРКА: Онакав исти каквог га ја и иначе замишљам.
ДАМЊАНОВИЋ: А како га ви замишљате, реците ми, молим вас, како га замишљате? То ме необично интересује: како ви замишљате Дамњановића?
ЗОРКА: Али зашто то вас толико интересује?
ДАМЊАНОВИЋ: Та како да ме не интересује. То је, знате... ја сам управо... односно, он је мој најмилији друг, нераздвојни друг. Ми смо једна душа и једно тело... то јест... ми смо једно тело а две душе... то јест!... Ђаво би ме знао што сам се збунио!
ЗОРКА: А тако добро познајете Дамњановића?
ДАМЊАНОВИЋ: Разуме се. Нико га боље не познаје од мене.
ЗОРКА: Па хајде онда, реците ви мени: како изгледа?
ДАМЊАНОВИЋ: А не! Реците ви најпре мени: каквог га ви замишљате?
ЗОРКА: Ја?... Замишљам га... како да вам кажем... он за мене није никако обичан човек.
ДАМЊАНОВИЋ: Како?
ЗОРКА: Тако, он не може бити обичан човек.
ДАМЊАНОВИЋ: Мислите ваљада као песник, али иначе, у животу, он је човек као и сваки други човек.
ЗОРКА: Не, не, не! Он, који тако лепе песме пише, не може бити обичан човек.
ДАМЊАНОВИЋ: Али, ви се варате, и песник је обичан човек.
ЗОРКА: Можда. Можда песник уопште, али он, Дамњановић не! Ја сам и друге песнике читала; истина не толико пута, али сам их читала па, има их за које би и допустила, али Дамњановић... он не може бити обичан човек.
ДАМЊАНОВИЋ: А када би ипак био?
ЗОРКА: Када би био... кад би био... ја га не бих више волела... то јест.— (Збуни се).
ДАМЊАНОВИЋ (Устаје живо): Како?... Дакле он?... Ви њега волите? ЗОРКА: Не, али... молим вас, ја сам којешта казала, ја волим његове песме и... како да кажем... не знам! О томе ћемо други пут разговарати! (Побегне а заборави књигу на столу).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|