Не пева лабуд

Не пева лабуд Писац: Јован Јовановић Змај

Не пева лабуд кад му се крај ближи —
То нико није чуо.
То ј’ наша машта што измишља свашта
Ил’ је ко уснуо.

Многима, можда, на крају свога века
Дође нешто жао:
Та ја сам свету имȏ доста рећи —
Што нисам певао?

И песнику неком, што је певȏ много,
Исто буде жао:
Та на мом срцу јоште много лежи —
Што све нисам дао?

И жалећ’ тако изгубљене дане,
Жалост га очара,
Па на свом крају, као лека ради,
Ону бајку ствара.

1901.

Извор

• Ракитић Слободан, Антологија поезије српског романтизма, Београд: СКЗ, 2011, стр 358

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Јовановић Змај, умро 1904, пре 120 година.