Несуђено вјенчање
Овце пасе челебија Јово.
Разблудо моја[1] — челебија Јово!
У Залому, зеленој планини,
Поред њега Пејакона Маре.
Проговара Пејакова Маре: 5
„А Бога ти, челебија Јово,
Куда ћемо обрнути овце?“
Проговара челебија Јово:
„Ако буде ведро небо сјајно,
Крени овце низ Трнове Доце: 10
Ако буде росно и облачно,
Крени овце на Јович на воду.“
Ведро бјеше па се наоблачи,
Ведро небо попанула тама,
Превари се Пејакова Маре, 15
Крену овце низ Трнове Доце:
Кад је дневи око подна било,
Кад јој нема челебије Јова.
Скочи Маре у бијеле овце,
Па ишћера четири звонара 20
(A на њима четири чактара),
Па и' гони на Јович на воду.
Ту налази челебију Јова,
Ђе он спава под јелом зеленом,
Посипље га водом из ибрика. 25
Проговара челебија Јово:
„Нека, нека, Пејакова Маре,
Мене другу испросила мајка!"
Проговара Пејакова Маре:
„Нека, нека, челебија Јово, 30
И мене је мајка другом дала!
Но ме чекај за неђељу дана, -
Крени овце преко друма пута,
Па ћеш виђет' Марине сватове.“
Кад истекла неђељица дана, 35
Крену Јово пребијеле овце,
Крену овце преко друма пута, -
Кад ето ти Маре и сватова.
Проговара Пејакова Маре:
„Божја помоћ, челебија Јово!" 40
„Да си здраво, Пејакова Маре!“
„На ти Јово три ките цвијећа,
Једну киту бијелог цвијећа,
Другу киту увела невена,
Трећу киту свакога цвијећа, - 45
Па мириши, а уздиши, Јово."
Узе Јово три ките цвијећа,
Па мирише, тешко уздишући:
Од мира га забољела глава,
Па окрену двору бијеломе. 50
Кад је дош'о двору бијеломе,
Он дозивље своју стару мајку:
„О старице, моја мила мајко!
Простри, мајко, меко и широко,
Нe ће бити дуго, ни за много — 55
Чини ми се хоћу умријети.“
Стара мајка сина послушала:
Прострије му меко и широко.
Болан Јово у душеку паде,
Како паде већ се не устаде. 60
Глас долази Пејаковој Мари,
Да је њојзи Јово преминуо;
Па говори Пејакова Маре:
„Бога вама, свекру и свекрво!
Пуштите ме двору бијеломе, 65
Да ја видим остарјелу мајку,
Е је мени мати на самрти.“
Проговара свекар и свекрва:
„Хајде збогом, наша мила ћерце,
У путу ти добра срећа била!“ 70
Упути се Пејакова Маре,
Ал' не иде виђет' стару мајку,
Но долази двору Јованову,
Па дозивље Јованову мајку:
„О Бога ти, Јованова мајко! 75
Ђе је теби челебија Јово?“
Ђе ли су му пребијеле овце?“
Проговара Јованова мајка:
„Бре не лудуј, Пејакова Маре!
Јово ти је скоро преминуо.“ 80
Ал' говори Пејакова Маре:
„О Бога ти, Јованова мајко!
Поведи ме гробу Јованову,
Да ја виђу гроба Јованова.“
Кад то чула Јованова мајка 85
(На ино се њојзи не могаше),
Поведе је гробу Јованову.
На гроб паде Пејакова Маре,
На гроб паде, веће не устаде![2]
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
