Немој ме звати

Немој ме звати...
Писац: Јаков Шантић

* * *

11.
Немој ме звати...

Немој ме звати именом живота!
Гле, моја душа статуа је једна,
На њеном лицу умро је, издахнô
И бол и љубав и молитва чедна.

Немој ме звати именом живота
Та ријеч је гријех без краја и мјере!
У мојим груд’ма и демон и анђô
Умријеше мирно кô двије давне вјере ...

Извор

Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 108.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 119 година.