Незида
Дивна Неза, љубимица
Харемским је цвијетом зову,
Робови јој ака траже
Мигу њену да угову.
Ал' у заман. Она ћути –
Са звијездама говор води;
Њојзи душа некуд блуди
Кроз суморне вале броди.
Већ три ноћи како око
Не испија слатког санка,
Већ три ноћи како поглед
Кроз ноћ блуди до уранка.
Каква ли је туга мори
Какви ваји срце пуне?
О не питај! Уздах струји –
Лаки вјетрић кроз ноћ дуне.
И гле! Као одзив ноћи
Ил' јецање звијезда сјајни'
Надолеко акорд дрмну
И шиљаше говор тајни,
А Незида, страсна, слуша –
Њено око радост грије
И наслони жудно главу,
Златне зраке мјесец лије.
Тад ко славуј кад се прене
Из дубине ноћног хлада
Њене груди песму шаљу
Пуне туге, бола, јада:
“Већ три ноћи како кроз ноћ
Слушам красне звуке твоје
Амо драги, ја те чекам –
Милуј болне груди моје...”
Тад се прену... Док евнуси
У тврдом су сану били.
Ћути, слуша... Све је мирно
Снови све су душе свили.
И гле, кô на луне зраци
Витез млади кроз ноћ стреми –
Њој под прозор. И у часу
Пољупци су пали нијеми...
А звјездице с чудом стале
И смијеше се благо, тио,
Још је њих мјесец сјао
Ал' је тајну у ноћ скрио...
.........................................
.........................................
Док од једном ханџар сину
Страшни усклик нојци даде,
А Незиди лепи витез
У наручју мртав паде...
