На обалама Јадрана
Ког изгледаш са обала, стара?
»Чујеш море како стене плаче?
Брујања му смех и сузе значе.
С њим се моја душа разговара.«
А зар деце не имаде, стара?
»Три ми сина бране Царства међе.
Тамо, где је душман био пређе,
Сваки од њих зид челични ствара.«
Где су они, да ли знадеш, стара?
»Један спава у битољској равни —
Ту, где леже гробови преславни:
Мртав чува славу Господара.«
Где је други, да ли знадеш, стара?
»Брегалничке обале га крију.
Над њим црни орлови се вију:
Слом костију до небеса пара.«
А најмлађи, је ли он жив, стара?
»Иди тамо, где се север плави,
Иди светим моштима се јави:
Тамо трећи вечно се одмара.«
Па што скриваш онда сузе, стара?
»Слушај песму горостасних вала!
То је химна слободних обала:
С њом се тужна мајка разговара.«
1914
