На глас смрти Војислава Ј. Илића узор-пјесника српског
| На глас смрти Војислава Ј. Илића узор-пјесника српског (1894) Писац: Божидар Черовић |
Али ја ћу опет на дверима гроба
Оживљети мишљу наше златно доба.
Војислав
Србијанче, мили брале,
Какви отуд црни гласи?
Вила цвили са Авале
Шаљућ јаук широм св’јета.
Да с’ утрну и угаси
Живот скупи, младос рана
Пјесника нам великана.
Ој, зар тако судбо сконча
— У највећем таман јеку —
Као звијер крволочна
Манув косом непромашном
Преда вају и лелеку,
Да се вјечно сузе лију,
Српску вилу — појезију.
Војиславе, дични сине,
И за тобом туге ево.
Зар не може, па да мине
И дај удар страшни силни
Твој род мили, ком си пјево,
Ком си мелем, — пјесме слао,
А за мелем срце дао.
Зар за нав’јек да ушути
Твоја златна, јасна лира?
Зар да више не см’је чути
Ни уживат у твом гласу
Пуну слатка миомира,
Род ти српски, р’јетке славе,
Војиславе, Војиславе?...
Једна зв’језда, аох јада,
На српском је небу мање.
За пјесником, коме сада
Потешко је рана наћи,
Опет наста уздисање
Што се давно, давно чуло.
Кад нам Бранка нестануло.
Аој Српство, мило Српство!
Музо српске појезије,
Тешко ли се уцв’јелило
Срце ваше. Те се уздах
За уздахом тешким вије,
А из њих се р’јечи праве:
Војиславе, Војиславе!...
Извор
уреди1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, број 4, стр. 49.