Наход Симеон/26
ДЕЈСТВО ЧЕТВРТО
(Ходник у царичином двору).
1
ЈАМНА с једне, СИНАН с друге стране.
ЈАМНА: Синане, пст, паша — Синане!
СИНАН: Јамно, Јамно, ја сам рад царици ићи.
ЈАМНА: Сад не можеш. Важни је послови задржавају. Зашто тако хитно?
СИНАН: Немам ти кад казивати. Пусти ме само.
ЈАМНА: Код царице не можеш бити до неколико магновенија. Зар баш тако нагло мора бити?
СИНАН: Морам царици ићи, морам јој срце отворити.
ЈАМНА: Каквим поводом? Јамачно ниси у њу заљубљен?
СИНАН: Јесам, Јамно. Досад сам у тајности љубио; но сад ћу јавно, да сваки зна и види.
ЈАМНА: Ти царицу љубиш на жалост и увреду њену.
СИНАН: Зашто, Јамно? Зар мислиш да је моја намера вредоносна? Никаква подлост њу не каља: Ја сам рад браком царичину руку добити.
ЈАМНА: На то ти надежду полажеш? Она те је страшно преварила. Зар ти не знаш да је царица већ обручена?
СИНАН: Шта, обручена?! Не устручаваш се са мном шалу проводити?
ЈАМНА: Није ово шала, већ права истина. Њено срце народом влада, њено јој је срце и љубезника избрало.
СИНАН: Шта изусти, Јамно!?
ЈАМНА: Љубезника, ком је она своје срце, своје шчастије и све што има поклонила.
СИНАН: Је ли могуће, Јамно, да је царица ово учинила?
ЈАМНА: Мало час сама ће ти сумња с очију спасти.
СИНАН: О, Синане! Познајеш ли тога срећног, несрећног, велим, који се тако удворио?
ЈАМНА: Он је туђоземац, но царици мио и драг.
СИНАН: Име, — о, мене несрећнога! — име овом страном!
ЈАМНА: Нашто ова ватра, честити пашо? Овакови младић, дарима природе украшен, лако себи и осим царице љубови наћи може.
СИНАН: Име овог несрећника!
ЈАМНА (продужи): Све овакви младић има: цветуће године, храброст и лепоту. Само му још воља остаје, да достојну себи избере.
СИНАН: Име, за вољу Божју, Јамно, име овог несрећника!
ЈАМНА: Казаће ти Емар.
СИНАН: Дакле Емаров друг! О, скорпијо, опет ми се на врат попе. А, нећеш ми више утећи! Бритка сечивица кадра ће бити умирити те!
ЈАМНА: Можеш ли што против воље царичине?
СИНАН: Ја сам преварен, љуто преварен.
ЈАМНА: Зар нема царица слободу себи по жељи супруга изабрати? И ти ћеш један противостати, кад јој сав народ допушта! Остави се тога, остави бедну царицу на миру. Тебе на другој страни љубов с раширеним рукама чека. Баци се само њој у наручја, па ћеш срећан бити. (Ухвати га за руку). Пашо Синане! Ти си чувствителан и ова чувствителност од љубови происходи. Благо свакој оној на коју жребије падне, да се твојом назове!
СИНАН: Куд ме ти сејеш, девојко? Махни ме се. Не знам где ми глава стоји. Царица...
ЈАМНА: Остави њу на један час, гледај на мене — и ја љубим!
СИНАН (расејан): И ти љубиш, и ти љубиш...
ЈАМНА: И моја се љубов не прима. Чуј ме, честити пашо. Ја сам несрећна девојка. Под твоју обрану долазим, јер ме на силу дати желе за онога, кога моје срце мрзи.
СИНАН: И томе ће бити време. Засад ме махни. Где је царица? Смем ли већ једанпут к њој?
ЈАМНА: Идем видети. (На страни). Ништа ми речи не помогоше. О, хитрости, шта ћу сад почети? (Отиде).
СИНАН (после дуге почивке удари се по челу). Ах, Синане, жалосна ти срећа! — Но још није доцне. — Нећеш, докле ова десница мач окретати узможе!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|