◄   4 5. 6   ►
5.

ПРЕЂАШЊЕ, ОМАР

ЦАРИЦА: Омару, последња потпоро моја, и ти овде? О, јесте, при највећој несрећи срећа по који зрачак своје благости просипа. Ти си, који моју бол истино чувствујеш. У присуствију твоме моја се жалост већма топи.

ОМАР: Ја се радујем, мила царице, видећи те у тихом расположенију. Тихост буру разблажује, која се непрестано око тебе врзе. Ја сам похитио амо тешити те, чујући да ти је један тигар благостојаније порушио. Но хвала Богу, кад утехе не требаш.

ЦАРИЦА: Какав тигар, Омару? Ах, ја сам тако занешена, да не знам управо где је већа моја несрећа.

ОМАР: Синан је твога оца убио.

ЦАРИЦА: Ах, није Синан, Омару; Хасан, Хасан.

ОМАР: Она звер помоћу Синана.

ЦАРИЦА: Није, Омаре. Хасан је мога оца убио, а Синан је рад мене убити, гонећи ме својом ражареном љубовљу. Брани ме, Омаре. Ја за љубов нисам, моје су .жиле утрнуле, никакву пријатност осећати не могу. С једне стране Синан, с друге Хасан ужасно ми отровом љубови прете. Свирепи Хасан, још се усудио своје дивље чувство изразити ми! Ах, како ми је, кад помислим! Брани ме од љубови, Омаре, па ћу задовољна бити.

ОМАР: Честита царице, мило дете моје! Хасану, кога као дивљу звер сви познајемо, ништа немам говорити; но Синан, ако није учасник био смрти Ас-Биухове, зашто не би твоју руку добио? Зашто не би твоје срце поклонила ономе, који . . .

ЦАРИЦА: О, доста, Омаре! Тако ти Створитеља, ти ми досађујеш с тим. Ниси био да чујеш какву сам заклетву положила, да нећу никад на мушко помислити. Да си ти тада био, Омаре, не би ми о том спомињао: а и сад ми нећеш спомињати, ако знаш, као што знаш, колика је сила заклетве.

ОМАР: И ти си наумила без мужа остати, сама и удовица?

ЦАРИЦА: Ја сам се заклела, да ћу то учинити. Никаква ме сила човечја од завета одвратити неће. Самоћа је моја сладост и моје весеље.

ОМАР: Дакле буди твоја воља, нешчасно створење! Остани тако, кад у том задовољства находиш. Омар ће увек на тебе пазити.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.