◄   3 4. 5   ►
4.

(Соба царичина)

ЦАРИЦА, до ње ЛАМБРА, ЈАМНА уђе.


ЦАРИЦА: Махни ме се, Ламбро, не парај ми моје срце. Нико ми завет порушити неће. — Ти овде, Јамно? Јест, ви сте моја деца. Цео свет кад ме се одрече, ви ме оставити нећете.

ЛАМБРА: Али, мила наша госпођо...

ЦАРИЦА: Немој, Ламбро, ако ме љубиш. Моје се срце окаменило, никакве светске радости чувствовати не може, оне су за мене зарасле. И сама ми се жалост умањава, јер су ме сузе исцедиле, моје су

жиле малаксале. Тихо и спокојно, као јела у пустињи, која се трулежу клони, живећу ти. Она се не мења, нит' је зелен у пролеће обузима, нити у лето цвета, полако само вене. Тако ћу се ја гробу

приближавати. Никаква бура да се више у мојим прсима не роди! Ламбро, Јамно, о, какво је блаженство тихост! Срце моје за њом чезне. О, да је хоће добити! Свака напрасна бура нек се у неме сузе

претвори.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.