Мјесецу
Нема те... Још нојца није те уплела
У косице тавне,
Није те извела
На пољане равне,
Под мирном тополом
Да у бистри талас, што те жудно чека,
Златан се загледиш... Још се у мрак губи
Врх глухи дубрава. Још магла далека
За литицом голом
Сврх језерâ тихи' бескрајно те љуби -
Милоснику своме путовати брани.
Ја знам: она гори
На пољупцу твоме, к'о огњеви рани
Јутарњих небеса. Ал' је туга мори
са блиског растанка, па кроз сузе сјајне
Гледа те и дршће од туге потајне...
Ал' ти немој каснит'! Још једанпут драгу
Загрли и шљуби сузицу јој благу
Са мирисних веђа - па дођи, завири
У мирну тополу! Ту пјесмица мека
Милује се с грањем; ту нотњи лептири
Росну травку љубе; ту босиљак мири -
Ту је драга моја, она тебе чека, -
Њено око плаво пут истока блуди,
Нада ти се, стрепи и за тобом жуди.
Дођи, не дангуби!
Лијепа је она: златни јој увојци.
А мили погледи к'о звјездице двије
У дубокој нојци.
Њена мила рука
Мене слатко грли а пољубац грије.
Око топлог струка
К'о маглица танка дршће вео б'јели,
Шуми и лахори,
А лице јој цвјета, жићу се весели
У осмјеху њежном,
Па изгледа драга к'о да ружа гори
У промењу сњежном.
Дођи, не дангуби!
Ноћ је пуна тајне, -
Милуј драгу - љуби
У косице меке, њедра мирисава,
А ја ћу у веђе, у два неба плава -
У очице сјајне...