Мустај бег лички избавља свог брата (Сарајево)

0001 Вино пију аге Крајишници
0002 Усред Лике на бијелој кули,
0003 Баш на кули личког Мустај бега;
0004 Све су аге шенли и весело,
0005 Невесео бег Мустај бег лички,
0006 Нит’ он пије вина нит’ ракије,
0007 Нит’ шећерли кахве из финџана,
0008 Бег прољева сузе од очију.
0009 Питале га аге Крајишници:
0010 „Што је теби бег Мустајбег лички,
0011 Што се с нама веселити не ћеш?
0012 Каква те је брига притиснула?”
0013 Говори им беже Мустај беже:
0014 „Знате аге, није било давно,
0015 Ево равних седам годин’ дана.
0016 Ја сам брата оженио мога,
0017 Мога брата, личког Мехмед бега;
0018 Ожених га лијепом дјевојком
0019 Са студена врела и Цетине,
0020 Милом Златом Бабахметовића.
0021 Кад доведох лијепу дјевојку,
0022 Свадбу чиних читав мјесец дана.
0023 Вакат дође, моја браћо драга,
0024 Да брат иђе у ђердек дјевојци,
0025 А он не хтје у ђердек дјевојци.
0026 А ја молих брата од матере:
0027 „ „Хајде, Мехо, у ђердек Златији!”
0028 Ал ме Мехо не хтје послушати,
0029 Па ја казах мојој старој мајци.
0030 Оде мати Меху говорити:
0031 „ „Хајде, Мехо, у ђердек дјевојци!
0032 То је, синко, велика срамота.” ”
0033 Једва њега умолила мајка,
0034 Па он оде у ђердек дјевојци.
0035 Кад у јутро петак освануо,
0036 Нишанџије хишан затурише,
0037 Хоће коње трчат на кошије,
0038 И пјешци се многи искупили,
0039 А и пјешци чекаху кошије;
0040 Али Меха из ђердека нема,
0041 Па ми вели остарјела мајка:
0042 „ „О мој сине, лички Мустај беже!
0043 Види Меха мога милог сина,
0044 Мога сина, а брата твојега,
0045 Како Меха из ђердека нема,
0046 Синоћ не хтје у ђердек дјевојци;
0047 А јутрос га из ђердека нема,” ”
0048 Па ја одох на одајска врата,
0049 Те ја куцам халком на одаји,
0050 Да довичем брата Мехмед бега,
0051 На одаји заклопљена врата,
0052 Из одаје нико се јавља,
0053 Ја сам десну ногу подигао,
0054 У врата сам ногом ударио
0055 И развалих на одаји врата,
0056 Па уљегох у шикли одају;
0057 Ал ми брата Мехмед бега нема.
0058 Ту сам нашо лијепу дјевојку,
0059 Злата стоји међу пенџерима,
0060 Није с главе ни дувак скинула,
0061 Па је дувак сузам’ покапала,
0062 Злата плаче, нигдје се не тјеши.
0063 Ја сам цури селам називао,
0064 Цура мени селам прихватила,
0065 Ја сам Злати тихо бесједио:
0066 „ „О невјеста, кафазли Златијо!
0067 Камо мени братац Мехмед беже?” ”
0068 Златија ми оде говорити:
0069 „ „Мој дјевере, лички Мустај беже!
0070 Мој дјевере, да те Бог убије,
0071 Кад ти жени брата Мехмед бега,
0072 Што га жени недрагом дјевојком?
0073 Сад ћу теби казат Мустај беже!
0074 Кад уљезе синоћ у одају,
0075 Па је мени селам називао,
0076 Па он мени мукајет не бјеше.
0077 Како дође и мимо ме прође,
0078 Па дохвати седефли тамбуру,
0079 Па он сједе на моме сандуку,
0080 Ситно куца, јасно попијева,
0081 Припијева Шибеника града
0082 И Ружицу шибеничког бана:
0083 „ „Ево пуно девет годин’ дана,
0084 Како сам се Ружом загледао,
0085 С милом кћерком шибеничког бана;
0086 Сад Мустај бег мене оженио,
0087 С милом кћерком Бабахметовића.
0088 Чујеш добро, кафазли Златија,
0089 Лица ти се дохватити не ћу,
0090 Док Ружицу чујем у животу?” ”
0091 Па остави седефли тамбуру,
0092 Примаче се до сандука свога,
0093 Из сандука извади хаљине,
0094 Па се свлачи, те се преоблачи,
0095 Све обуче од злата хаљине,
0096 А опаса мукадем појаса,
0097 По појасу силах припасао,
0098 Па за силах пушке задјенуо,
0099 Обадвије пушке мерџанкиње;
0100 Па дохвати ножа пламенога
0101 И ножа је у силах турио,
0102 С чивилука скиде џефердара,
0103 Уз дувар је пушку прислонио.
0104 Опет беже до сандука дође,
0105 Стаде бројит жуте маџарије,
0106 Па изброји хиљаду дуката,
0107 У златан их јаглук завезује,
0108 Беже к мени у одају пође
0109 И у руци носи маџарије,
0110 Па ми с главе дувак подигнуо,
0111 Па ми беже ’вако говораше:
0112 „ „О Златијо Бабахметовића!
0113 Погледај ме црнијем очима,
0114 Да ја видим какве су ти очи!” ”
0115 Мој дјевере, лички Мустај беже,
0116 Брата сам ти очим’ погледала.
0117 Кад ми црне очи угледао,
0118 Пољуби ме три, четири пута —
0119 Да ј’ ко бројо и стотину пута,
0120 Па ми даде хиљаду дуката:
0121 „ „Мај то теби, кафазли Златијо!
0122 Мај ти, Злато, хиљаду дуката,
0123 Да ти дадем нићах и нафаку,
0124 Злато бона, за живота мога!” ”
0125 Па ме закле беже Мехмед беже:
0126 „ „О Златијо, тако ти имана!
0127 Немој мога ти тужити брата,
0128 Ето теби нићах и нафака —
0129 Злато бона, за живота мога!” ”
0130 Па изађе беже из одаје.
0131 Па ја не знам, беже Мустај беже,
0132 Куда оде беже Мехмед беже.” —
0133 Па говори бег Мустај бег лички:
0134 „Чусте ли ме аге Крајишници!
0135 Ево пуно седам годин’ дана,
0136 Како ми је брата нестануло.
0137 Ја оправих седам бајрактара,
0138 Да ми брата Мехмед бега траже,
0139 И оправих Ђулић бајрактара.
0140 Ево пуних шест година дана,
0141 Како спремих моје бајрактаре,
0142 Ни једнога на Крајини нема.
0143 И они су били заробљени. —
0144 Чусте ли ме, браћо агалари!
0145 Гори су ми јади бајрактарски,
0146 Што кукају бајрактарске мајке,
0147 Него јади брата Мехмед бега!”
0148 Па завика лички Мустај беже:
0149 „Који би се јунак налазио,
0150 Па би себе курбан учинио,
0151 Да он сађе низ земље каурске,
0152 Да потражи брата Мехмед бега
0153 И мојијех седам бајрактара?”
0154 Све су аге редом ушутјеле,
0155 Проговара од Кладуше Мујо:
0156 „Чујеш мене, лички Мустај беже:
0157 Ја бих смио јемин учинити,
0158 Како нема у нашој крајини,
0159 Беже драги, никаква јунака,
0160 Да потражи твога Мехмед бега,
0161 И твојијех седам бајрактара.”
0162 Опет вели лички Мустај беже:
0163 „Чусте ли ме, аге Крајишници!
0164 Који би се јунак налазио,
0165 Па би брата налазио мога
0166 И мојијех седам бајрактара,
0167 Дао бих му стотину чифлука,
0168 Дао бих му златан кат хаљина,
0169 Дао бих му двије пушке мале —
0170 Све у срми, па су позлаћене,
0171 Дао бих му сабљу оковану,
0172 Што је данас ни у кога нема,
0173 Што сијече панцијер кошуље;
0174 Дао бих му мојега голуба,
0175 Даћу коња, зажелит’ га не ћу;
0176 Јоште више, дао бих му кћерку,
0177 Моју кћерку Бегемину младу.”
0178 Аге шуте, ништа не бесједе,
0179 А вели му сердар Мустаф-ага:
0180 „Чујеш мене, бег Мустај бег лички!
0181 Чуо јесам и људи ми кажу,
0182 Да имаде момак у Удбини,
0183 По имену Велагић Селиме.
0184 Па сам чуо, бег Мустај бег лички,
0185 Да се Селим нигдје не савија,
0186 Ни код своје куле од камена,
0187 Већ све хода низ земље каурске.
0188 Што је, беже, седам краљевина,
0189 Свуд је ишо Велагић Селиме,
0190 Па сам чуо и људи ми кажу,
0191 Гдје је дошо Велагић Селиме,
0192 Свако мјесто јесте потписао,
0193 Био град то ил била паланка,
0194 Свако мјесто по имену знаде.
0195 Чуо јесам и људи ми кажу,
0196 Да умије тридесет јазија,
0197 И умије тридесет језика,
0198 Сваке књиге прочитати знаде.
0199 Ако ћеш ме, беже послушати,
0200 Ти ћеш ситну књигу начинити,
0201 Спреми књигу Велагић Селиму.
0202 Ак’ не биде куда отишао,
0203 Нек’ му књигу књигоношче даде,
0204 Нек’ он дође твојој танкој кули,
0205 Да молимо Велагић Селима,
0206 Не ће ли се Селим замучити,
0207 Не ће л’ отић’ низ земљу каурску,
0208 Не ће ли их Селим налазити?”
0209 Опет Мујо бегу бесјеђаше:
0210 „Чујеш ли ме, лички Мустај беже!
0211 Јесте згодан Велагић Селиме:
0212 Он ти ништа затражити не ће,
0213 Мајка нема, нег’ њега једнога.”
0214 Кад то зачу лички Мустај беже,
0215 Па присједе, ситну књигу пише
0216 На кољена Велагић Селиму,
0217 Да му дође Велагић Селиме,
0218 Да он дође личком Мустај бегу
0219 Моли му се бег Мустај бег лички,
0220 Моли му се баш ко брату своме,
0221 Беже викну Врсић бајрактара,
0222 Бајрактар му у одају дође,
0223 Бег му даје књигу шаровиту:
0224 „Чујеш ли ме, Врсић бајрактаре!
0225 Мај ти ову књигу шаровиту,
0226 Носи књигу право на Удбину,
0227 Подај књигу Велагић Селиму!"
0228 Па бајрактар бегу проговара:
0229 „Ја ћу књигу узет, Мустај беже,
0230 И однијет књигу на Удбину;
0231 Али не ћу наћи Велагића,
0232 Велагић се нигдје не савија,
0233 Већ све иђе по земљам’ туђијем,
0234 Гдјекад прођу по четир’ године,
0235 А Селима на Удбину нема.”
0236 Њему вели лички Мустај беже:
0237 „Хајд’ Врсићу ако Бога знадеш!
0238 Не ћеш ли ти добре среће бити,
0239 Да ти нађеш Велагић Селима.”
0240 Узе књигу Врсић Ибрахиме,
0241 Па он спаде у топле подруме,
0242 Па опреми широка вранина,
0243 Изведе га Врсић на авлију,
0244 На авлији узјаха вранина,
0245 Па истјера коња из капије.
0246 Зеленог се поља прихватио,
0247 Отлен оде Врсић Ибрахиме.
0248 Куд год иђе, весела му мајка!
0249 Врсић сађе под Удбину равну,
0250 Прихвати се поља удбинскога.
0251 Па Врсића аге угледаше,
0252 Угледаше аге Удбињани,
0253 Јер бијаху аге посједале,
0254 Редом сједе на зеленој лонџи,
0255 Међу њима Велагић Селиме,
0256 Узгрнуо уз руке рукаве,
0257 Најчешће му чаша долазаше.
0258 А какав је Велагић Селиме!
0259 Вас у срми и у суху злату,
0260 На десну се наслонио руку,
0261 Велагић се нешто замислио.
0262 Питају га аге Удбињани:
0263 „О Турчине, Велагић Селиме!
0264 Што су тебе мисли притиснуле?”
0265 Кад то зачу Велагић Селиме,
0266 Па је с чела руку подигнуо,
0267 Па је Селим подигао главу:
0268 „Знате л’ браћо, аге Удбињани,
0269 Што су мене мисли потиснуле?
0270 Сад ја мислим на зеленој лонџи,
0271 У Крајини — гдје јунака не би,
0272 Да потражи личког Мехмед бега,
0273 Милог брата личког Мустај бега
0274 И његових седам бајрактара;
0275 Чусте ли ме, аге Удбињани!
0276 Ономад сам био низ Крајину,
0277 Па ме бјеше намјер намјерила,
0278 Па натјера својега дорина
0279 Испод куле Ђулић бајрактара.
0280 Зачух писку на бијелој кули,
0281 Гдјекад кука баш ко кукавица,
0282 И преврће, баш ко ластавица.
0283 Ја мојега уставих дората
0284 Под бијелу Ђулићеву кулу,
0285 Одох слушат јаде са дорина;
0286 Док наљезе једно момче младо,
0287 Па сам њега, браћо, упитао:
0288 Ко ли кука на бијелој кули?
0289 Момче младо мени проговара:
0290 Оно кука Ђулићева мајка
0291 И четири сестре Ђулићеве,
0292 Све кукају на бијелој кули,
0293 А све куну личког Мустај бега.
0294 Па се, браћо, мени ражалило,
0295 Слушајући Ђулићеву мајку
0296 И његове сестре све четири.”
0297 Све гледају аге Удбињани,
0298 Све гледају пољем зеленијем,
0299 Њима вели Велагић Селиме:
0300 „Чусте ли ме аге Удбињани!
0301 А кога сте пољем угледали?”
0302 Њему веле аге Удбињани:
0303 „О наш ага. Велагић Селиме!
0304 Ето пољем Врсић бајрактара,
0305 Бајрактара личког Мустај бега.”
0306 Кад то зачу Велагић Селиме,
0307 Па агама оде бесједити:
0308 „Јесам, аге, чуо за Врсића,
0309 Ал га нисам ја никад видио
0310 И ја хоћу њега осејрити.”
0311 Па Велагић пољем погледао,
0312 Док угледа Врсић бајрактара,
0313 Врсић догна његова вранина,
0314 Догна вранца пред зелену лонџу,
0315 Па пред лонџом коња одјахао.
0316 Оде Врсић уза мердевине,
0317 Па уљезе у зелену лонџу.
0318 Па агама турски селам викну,
0319 Аге су му селам прихватиле,
0320 Испред њега на ноге скочиле;
0321 Ал не скаче силан Велагићу.
0322 Врсић сједе међу агаларе.
0323 Аге њему хош-ђелдију дају,
0324 Питају се за мир и за здравље,
0325 Аге су га понудиле пивом.
0326 Кад се Врсић мало напојио
0327 И мало се бјеше одморио,
0328 Па агама Врсић говораше:
0329 „О Бога вам, аге Удбињани!
0330 Ко је овдје Велагић Селиме,
0331 Није л’ Бог до, да срећа намјери,
0332 Је ли овдје Велагић Селиме?
0333 Да га видим, не бих га познао,
0334 Јер ја њега никад још не видјех,
0335 Ја сам њега чуо по чувењу.”
0336 Рекоше му аге Удбињани:
0337 „Бајрактаре личког Мустај бега,
0338 Ено ондје Велагић Селима,
0339 Што но сједи међу пенџерима.”
0340 Кад га видје Врсић бајрактаре,
0341 Па од земље на ноге скочио,
0342 Бајрактар му полетио руци.
0343 Не да руке Велагић Селиме,
0344 Веће Селим вели бајрактару:
0345 „О Врсићу, бегов бајрактаре!
0346 Нико моје не пољуби руке,
0347 А ни ти је пољубити не ћеш. ”
0348 Па му Врсић књигу извадио,
0349 Даде књигу Велагић Селиму.
0350 Селим узе књигу шаровиту,
0351 Па посади Врсић бајрактара,
0352 Посади га себи уз кољено.
0353 А да видиш Велагић Селима!
0354 На књизи је печат преломио,
0355 Па разложи књигу шаровиту,
0356 Учи књигу силан Велагићу,
0357 Књигу учи, грохотом се смије.
0358 Питају га аге Удбињани:
0359 „Велагићу соја господскога!
0360 Што ти књига шаровита каже,
0361 Је л’ Мустај бег књигу оправио?”
0362 А вели им Велагић Селиме:
0363 „Јест ми беже књигу оправио,
0364 Мене зове, да му Лици сађем,
0365 Да ме спреми низ земљу душманску,
0366 Да му тражим брата Мехмед бега
0367 И његових седам бајрактара.”
0368 Па агама Селим казиваше,
0369 Гдје је реко дати Мустај беже,
0370 Реко дати стотину чифлука,
0371 Реко дати златан кат хаљина,
0372 Реко дати двије пушке златне,
0373 Реко дати сабљу оковану,
0374 Што сијече оклоп на јунаку,
0375 И голуба, коња из подрума
0376 Реко дати Бегемину младу,
0377 Бегемину да му буде љуба.
0378 А веле му аге Удбињани:
0379 „О наш ага, Велагић Селиме!
0380 Не ћеш ићи, да изгубиш главу,
0381 Што ће теби бегови чифлуци?
0382 И у тебе доста је чифлука;
0383 Не треба ти бегових хаљина,
0384 Ти бољијех имадеш хаљина,
0385 А ти имаш бољијех пушака,
0386 Него што су пушке Мустај бега;
0387 А ти сабљу имаш оковану,
0388 Што сијече оклоп на инсану;
0389 Бољи ти је дорат од голуба,
0390 Од голуба личког Мустај бега.”
0391 А вели им Велагић Селиме:
0392 „Све је тако, аге Удбињани!
0393 Све је тако, што ви говорите,
0394 А ја ћу се бели замучити
0395 Рад хатора кукавице сиње,
0396 Кукавице, Ђулићеве мајке.”
0397 Па је Селим на ноге скочио,
0398 Па завика Врсић бајрактара:
0399 „Хајде са мном Врсић бајрактаре!
0400 Да идемо мојој танкој кули,
0401 Код мене ћеш конак учинити,
0402 Јутром ћемо боље подранити,
0403 Опремити себе и хајване,
0404 Лици ћемо заједно слазити,
0405 Сићи ћемо личком Мустај бегу.”
0406 Па одоше из зелене лонџе,
0407 Па су кули били долазили.
0408 Селим води Врсић бајрактара,
0409 Одведе га на мушке конаке;
0410 Селим слуге своје довикује,
0411 Па им слуге хизмет учинише,
0412 Оде Селим мајци у одају,
0413 Па матери оде бесједити:
0414 „Чујеш ли ме остарјела мајко!
0415 Јест ми књига, мајко, допанула
0416 Од онога личког Мустај бега,
0417 Ваља сјутра Лици полазити.”
0418 Па вели му мати лакрдију:
0419 „Хајде синко, теби сретно било!
0420 И ја сам се без тебе свикнула,
0421 По четири прођу годинице,
0422 Тебе нема твојој танкој кули,
0423 Веће иђеш низ земљу каурску,
0424 Хајпосл’је ћеш изгубити главу.”
0425 Па изађе Селим из одаје,
0426 Те он оде Врсић бајрактару,
0427 Па су они заноћили туде.
0428 Када ноћи по акшаму било,
0429 Изађе им господска вечера,
0430 Доста пива а доста једива,
0431 Па у јутро јутра дочекаше.
0432 Кад свануло и сунце грануло,
0433 Оба су се они опремили.
0434 И добре су коње опремили,
0435 Узјахаше коње на авлији.
0436 Први Селим натјера дората,
0437 Натјера га на демир капију,
0438 А за њиме Врсић бајрактаре.
0439 Кроз Удбину коње натјераше, —
0440 Стоји звека сићахна сокака.
0441 Обадва су они ударили
0442 Испод двора удбинског ајана,
0443 Испод ћошка коње натјераше,
0444 Испод ћошка ситнијем сокаком.
0445 Доклен чекма са пенџера сину,
0446 Док се аваз зачу са пенџера,
0447 Па погледа Велагић Селиме,
0448 На ћошку је чудо угледао;
0449 Чисто злато бјеше угледао,
0450 Чисто злато ајанову Фату;
0451 Па Фатима са пенџера виче:
0452 „Стани мало, Велагић Селиме!
0453 Ти под собом застави дората,
0454 Имам теби њешто бесједити.”
0455 Тадај Селим застави дората,
0456 А вели јој Велагић Селиме:
0457 „Чисто злато, ајанова Фато!
0458 Збор’ Фатима, што је теби драго.”
0459 Ондар вели ајанова Фата:
0460 „Куд ћеш болан, Велагић Селиме,
0461 Да ти тражиш личког Мехмед бега!
0462 На што си се болан преварио?
0463 На бегово стотину чифлука,
0464 На бегове од злата хаљине,
0465 На бегове двије пушке мале.
0466 И ти си се болан преварио
0467 На бегову сабљу од појаса,
0468 Што сијече оклоп на јунаку,
0469 На бегова дебела голуба.
0470 На бегову Бегемину младу, —
0471 Чујеш мене, Велагић Селиме!
0472 Ја сам бели и љепша и виша
0473 Од бегове Бегемине младе!
0474 У мог баба ајан Осман аге
0475 Има бели бољијех сабаља
0476 И бољега свијетла оружја
0477 И бољијех у подруму коња.”
0478 А вели јој Селим са дората:
0479 „Срце душо, ајанова Фато!
0480 Ја Бегији муштерија н’јесам,
0481 Она ми је Богом посестрима.
0482 Три пут сам је на сну посестрио,
0483 Нек с’ удаје за кога јој драго!
0484 Чујеш мене ајанова Злато!
0485 Ако Бог да, те се здраво вратим,
0486 Узећу те за вијерну љубу,
0487 Чисто тебе преварити не ћу!
0488 То јој рече, протјера дората,
0489 Отлен оде Велагић Селиме.
0490 Куд год иђе Селим са Врсићем,
0491 Па су сашли у поље личанско,
0492 Мустај-бегов конак угледали,
0493 Аге редом сједе у одаји,
0494 У одаји личког Мустај бега.
0495 Мујо гледа пољем зеленијем
0496 Из одаје личког Мустај бега,
0497 Па угледа до два коњаника,
0498 Чим их видје, одмах их познаде.
0499 Кад их видје од Кладуше Мујо,
0500 Са пенџера главу окренуо,
0501 Па говори личком Мустај бегу:
0502 „Дај муштулук, беже Мустај беже!
0503 Ето пољем Врсић бајрактара,
0504 И са њиме силног Велагића!”
0505 Гледају их аге са пенџера,
0506 Па бесједе аге и бегови:
0507 „Хај машалах коња и јунака —
0508 Добра коња а бољег јунака!”
0509 Бег на слуге вику учинио:
0510 „Хајте доље пред капију сађ’те,
0511 Те сретите Велагић Селима,
0512 Извед’те га мени у одају!”
0513 Па су слуге пред капију сашле,
0514 Па стадоше један до другога;
0515 У то доба Селим са Врсићем,
0516 Селим дође па им селам викну,
0517 Између њих протјера дората,
0518 На авлији коње одјахали,
0519 Па бегове слуге долетјеше,
0520 Прихватише бега и дората,
0521 Извели га бегу у одају.
0522 Када Селим у одају дође,
0523 Па агама турски селам викну,
0524 Све му аге селам прихватише,
0525 Испред њега на ноге скочише.
0526 Бег Мустај бег на ноге скочио,
0527 Па прихвати Велагић Селима,
0528 Прихвати га за бијелу руку,
0529 На своје га мјесто посадио,
0530 Па му аге хош-ђелдију дају,
0531 Хош-делдију и сефа-ђелдију,
0532 Па му слуге хизмет учинише,
0533 Па Селима ћурком пригрнуше,
0534 Тутунџије чибук донијеше,
0535 Кахвеџија кахву му донесе;
0536 Финџан узе Велагић Селиме,
0537 Једном сркну кахву из финџана,
0538 Њешто писну у бегову двору.
0539 Зачу писку Велагић Селиме,
0540 Хотијаше бега упитати:
0541 Што ’но пишти у конаку твоме?
0542 Па се Селим опет попишмани,
0543 Не хтје питат личког Мустај бега,
0544 Чини му се велика срамота.
0545 Ту је Селим заноћио био;
0546 Кад у јутру јутро дочекаше,
0547 Па пијаху кахву на уранку,
0548 А вели му лички Мустај беже:
0549 „Чујеш ли ме, Велагић Селиме?
0550 Би л’ ти мене нешто послужио,
0551 Да ти сађеш низ земљу каурску,
0552 Да потражиш брата ми Мехмеда
0553 И мојијех седам бајрактара?”
0554 Па му беже опет бесјеђаше:
0555 „Чујеш ли ме, Велагић Селиме?
0556 Теже су ми бајрактарске мајке,
0557 Што кукају јутром и вечером,
0558 Него јади мога Мехмед бега.
0559 Ако мене хтједнеш послушати,
0560 Све ћу дати, што сам обрекнуо.”
0561 Осмјехну се Велагић Селиме,
0562 Мустај бегу Селим говораше:
0563 „Нит’ ћу твојих лука нит’ чифлука
0564 Нит’ ћу твоје узети Бегије,
0565 Она ми је Богом посестрима,
0566 Нек’ с’ удаје за кога јој драго,
0567 Три пут сам је на сну посестрио.”
0568 У ријечи у којој бијаху,
0569 Поклекоше на одаји врата,
0570 Док униђе бегова Бегија.
0571 Кад уљезе она у одају.
0572 Од ње се је соба разасјала,
0573 Обукла се што може најбоље;
0574 Кад Бегија видје Велагића,
0575 Од радости у одаји писну,
0576 Све је аге забун учинила,
0577 Па је она раширила руке,
0578 Па полетје Велагић Селиму,
0579 Те Селима загрли дјевојка.
0580 А што вели бегова Бегија :
0581 „Благо мени од сад до вијека,
0582 Кад ја видјех мога побратима,
0583 Побратима Велагић Селима;
0584 На сну сам га три пут побратила!
0585 Па побратим плаче и Бегија,
0586 Све су редом аге расплакали.
0587 Па говори Велагић Селиме:
0588 „Посестримо, бегова Бегијо!
0589 Хајде сада, живота ти твога,
0590 Хајде сада мајци у одају,
0591 Имам њешто с бегом бесједити.”
0592 Па дјевојка оде из одаје,
0593 Оде Селим бегу бесједити:
0594 „Чујеш ли ме, лички Мустај беже!
0595 А ја тебе не бих послужио,
0596 Нит’ бих теби хатер попазио;
0597 Веће тебе хоћу послужити
0598 Рад хатера моје посестриме,
0599 Моја сестра, а твоја је кћерка,
0600 Рад хатера кафазли Бегије,
0601 Рад хатера седам кукавица,
0602 Послужићу мајке бајрактарске.
0603 Ако Бог да, беже Мустајбеже,
0604 Па ћу бели сјутра полазити.”
0605 Па он бега међу очи љуби,
0606 И туде су ноћцу заноћили,
0607 А у јутро рано подранили,
0608 свачему еглен затурили,
0609 Па сидјеше, док огрија сунце
0610 Опрема се Велагић Селиме,
0611 Добро себе и дората спреми
0612 И добро се тебдил учинио.
0613 Па Велагић на ноге скочио,
0614 Са свјема се туде халалио.
0615 Па Велагић на авлију сађе,
0616 И својега узјаха дората,
0617 Из авлије коња истјерао
0618 Ну да видиш Велагић Селима!
0619 Ударио низ земљу ћесарску,
0620 Оде ходат низ ћесаревину,
0621 По црквама хода и мисама,
0622 Не ће л’ Селим чути, разабрати,
0623 За Турчина личког Мехмед бега.
0624 Нигдје за њег разабрат не може,
0625 Па удари низ земљу маџарску.
0626 Куд год хода Велагић Селиме,
0627 На Кострешу удари планину,
0628 Па загази у тијесне кланце; —
0629 Стаде тутањ нешта на планини,
0630 Кад погледа Велагић Селиме:
0631 Момак иђе на коњу вранину,
0632 На њему су маџарске хаљине,
0633 Црни су га притиснули брци,
0634 Пали брци до на пушке мале;
0635 Кад га видје Селим кроз планину,
0636 На дорату дизгин прихватио,
0637 Па на балчак наслонио руку,
0638 А сину му сабља од појаса,
0639 Па на момка натјеро дората.
0640 Када видје момак са вранина,
0641 Па завика грлом бијелијем:
0642 „Себи руке, Велагић Селиме!
0643 Зар би мени откинуо главу?”
0644 Зачуди се силан Велагићу,
0645 Ко га позна у пустој планини.
0646 Селим свога застави дората,
0647 Па поближе коње притјераше,
0648 Притјераше један до другога,
0649 Па му вели Велагић Селиме:
0650 „О Бога ти, серхатлијо млада,
0651 Оклен јеси од кога си града,
0652 По чем позна мене и дората?”
0653 А вели му момак са вранина:
0654 „Чујеш мене, Велагић Селиме!
0655 Зар ти мене не можеш познати?
0656 Ја сам главом Ајановић Ахмо.
0657 Знаш Селиме, није било давно —
0658 Ево равних девет годин’ дана, —
0659 Када ферман из Стамбола дође,
0660 Да се моја посијече глава.
0661 Ја побјегох с главом по свијету,
0662 Баш ко љети пчела по цвијету,
0663 Да сачувам на два рама главу.”
0664 Кад то чуо Велаг’ић Селиме:
0665 „А ти ли си, Ајановић Ахмо?”
0666 Одјахаше коње у планини,
0667 Па сједоше под зеленом јелом,
0668 Па га пита Велагић Селиме:
0669 „О Ахмеде, Богом побратиме!
0670 А најдаље доклен си слазио
0671 Брате драги, низ земљу каурску?”
0672 А вели му Ајановић Ахмо:
0673 „Ја сам ходо по три краљевине.
0674 Кад побјегох најпре из Крајине,
0675 Ја побјегох у Вијену равну,
0676 Придворих се брате код ћесара,
0677 Гдје му цури на олуке злато,
0678 Служих њега до двије године.
0679 Ни ту брате не смјех останути.
0680 Па отален из Вијене кренух,
0681 Па загазих низ земљу Талију,
0682 Па ја сађох Риму пространоме,
0683 Па ја сађох миси каменитој.
0684 Ту се јесам брате придворио
0685 Код онога светог оца папе,
0686 Па га дворих четири године;
0687 Ни ту брате, не смјех, останути,
0688 Па из Рима пређох у Инглеску.
0689 Нешто мало ту сам се бавио,
0690 Мало нешто три мјесеца дана,
0691 Па се вратих из земље инглеске,
0692 Па се вратих опет у Маџарску,
0693 Па ја сађох Шибенику граду,
0694 Код бана се јесам придворио.
0695 Добро ме је бане запазио,
0696 А боље ме бјеше запазила,
0697 Мој Селиме, банова баница,
0698 Служих туде шест мјесеци дана.
0699 Једно јутро бијах подранио,
0700 Док ево ти једног Маџарина.
0701 Мене вичу Тинтор капетаном:
0702 „ „О Тинторе, млади капетане!
0703 Сад те бане и баница виче.” ”
0704 Па ја одох к њима у одају,
0705 Како дођох: „добро јутро!” назвах.
0706 Посадише мене у одаји,
0707 Баница ми оде бесједити:
0708 „ „Чујеш ли ме, Тинтор капетане!
0709 Ја бољега пријатеља немам.
0710 Јеси л’ чуо јеси л’ разумио,
0711 Гдје сам добру начинила цркву?
0712 И скоро сам цркву доградила,
0713 У цркву сам турила попове,
0714 Јесам цркву добро накитила,
0715 Што год треба за куће божије,
0716 Дар је дошо у бијелу цркву
0717 Дар је дошо од свакијех страна.
0718 Па чули ме, Тинтор капетане!
0719 Код цркве сам чардак начинила,
0720 У чардак сам метла капетане
0721 И дала им до триста војника,
0722 Да чувају у луговим’ цркву.
0723 Далеко се црква пригодила,
0724 Одавлен је шест пуних сахата.
0725 Чујеш ли ме, Тинтор капетане,
0726 Јучер ми је хабер долазио,
0727 Да је к цркви мојој ударао
0728 Харамбаша Жагровић Спасоја,
0729 Хоће моју да пороби цркву,
0730 Има с њиме до триста хајдука.
0731 Па сам чула, Тинтор капетане!
0732 Солдати су цркву одбранили,
0733 Нијесу је дали поробити.
0734 Што је фајде, гдје је н’јесу дали,
0735 Солдата је двјеста погинуло,
0736 Погинула сва три капетана.
0737 Нико цркве зачуват не може,
0738 Осим тебе млада капетана.” ” —
0739 Па чујеш ме, Велагић Селиме,
0740 Бијелој ме цркви оправила,
0741 Туде сиђех четири мјесеца.
0742 Једно јутро бијах подранио,
0743 Па сам сио на чардаку моме,
0744 Па погледах покрај мора равна,
0745 Док ево ти једног Маџарина,
0746 Вас у црну, а на коњу врану,
0747 До чардака вранца дотјерао,
0748 Кад чардака коња одјахао,
0749 Па у чардак бјеше изашао;
0750 Како дође, Божју помоћ викну,
0751 Па подвикну грлом у чардаку;
0752 „ „Ко је овдје Тинтор капетане!” ”
0753 Па ме друштво казало Маџару.
0754 Кад ме згледа фисан Маџарине,
0755 Па завуче руке у џепове,
0756 Извади ми књигу шаровиту.
0757 Ја сам одмах књигу прихватио,
0758 Па погледах књизи низ јазију,
0759 Ал’ ми бане књигу оправио:
0760 „ „Ето теби књиге шаровите,
0761 Пријатељу, Тинтор капетане,
0762 Да ти идеш на Костреш планину
0763 До чардака Жагровић Спасоје,
0764 Да Спасоји посијечеш главу;
0765 Ако мене послужити не ћеш,
0766 Знади добро, Тинтор капетане!
0767 Ја ћу твоју посијећи главу.” ”
0768 Побратиме, Велагић Селиме!
0769 Како ћу ја посјећи Спасоју,
0770 Кад је мени Богом побратиме!
0771 Бога ми га ја посјећи не ћу!
0772 Ја сам мога вранца опремио,
0773 Па на срцу бијах помислио,
0774 Опет бјежим у нашу Крајину.
0775 Ево иђем у нашу Крајину,
0776 Па што Бог да и срећа донесе!”
0777 Па му вели Велагић Селиме :
0778 „Чујеш ли ме, Ајановић Ахмо!
0779 Кад си био усред Шибеника,
0780 Немаш ли ми какав хабер казат
0781 За Турчина бега Мехмед бега?”
0782 „Имам брате, Велагић Селиме.
0783 Ено брате, Бега Мехмед бега,
0784 Ено њега усред Шибеника
0785 Код банице шибеничког бана,
0786 Мехмед бег се у кочијам’ воза,
0787 Са њиме је банова Ружица,
0788 Све се с Ружом у кочијам’ воза.”
0789 Ја вели му Велагић Селиме:
0790 „О Ахмеде, ако Бога знадеш!
0791 Једа тамо седам бајрактара?”
0792 А вели му Ахмед у планини:
0793 „Велагићу, да ти јаде кажем,
0794 Да ти кажем јаде бајрактарске:
0795 Кад су мене цркви оправили,
0796 Да ја цркву у луговим’ чувам,
0797 Па је прошо један мјесец дана,
0798 Хабер дође мени од банице:
0799 „ „Чујеш ли ме, Тинтор капетане,
0800 Ја ћу доћи цркви у лугове.” ”
0801 Па не прође једна хефта дана,
0802 Па баница к цркви долазила.
0803 Кад баница к цркви долазила,
0804 Чудо видјех уз лугове црне,
0805 Па се лугом брате помолише,
0806 Помолише варакли кочије,
0807 Нит’ их вуку коњи нит’ волови,
0808 Већ их тегли седам бајрактара
0809 Нашег бега, жалосна му мајка!
0810 А какав је Ђулић бајрактаре,
0811 Поцрнио, како гавран црни.”
0812 Па вели му Велагић Селиме:
0813 „Кад си пошо од бијеле цркве,
0814 Јеси л’ ишо побратиму своме —
0815 Побратиму Жагровић Спасоју?”
0816 А вели му Ајановић Ахмо:
0817 „Н’јесам ишо њему у чардака.”
0818 Па му вели Велагић Селиме:
0819 „А ја идем право на планину,
0820 До чардака харамбаше Спаса,
0821 И мени је Богом побратиме.”
0822 А вели му Ајановић Ахмо:
0823 „Ја те сама упуштити не ћу.
0824 И ја ћу се натраг повратити.”
0825 То рекоше коње појахаше,
0826 Па одоше оба уз планину.
0827 Кад су били близу до чардака,
0828 Угледа их Жагровић Спасоја,
0829 Угледа их, па их не познаје,
0830 Па Спасоје грлом завикао:
0831 „А на ноге шест стотина друга,
0832 Ето оздо до два коњаника —
0833 Бели јесу из земље Маџарске,
0834 Већ на ноге, да их побијемо!”
0835 Сви хајдуци на ноге скочише,
0836 Па за танке јеле западнуше,
0837 Припушћа их Жагровић Спасоја,
0838 Па подвикну грлом у планини:
0839 „Не напријед до два коњаника,
0840 Видите ли, гдје сте изгинули!”
0841 Кад то чуо Велагић Селиме,
0842 Па он грлом и авазом виче:
0843 „Себи руке, Жагровић Спасоја!
0844 Зар ћеш убит побратима свога,
0845 Побратима Велагић Селима
0846 И још побра Ајановић Ахма?”
0847 Кад то зачу силан харамбаша
0848 Он одмаче пушку од очију,
0849 Па дружини тихо бесјеђаше:
0850 „Одмакните пушке од очију,
0851 Оно су ми оба побратима!”
0852 Жагровићу коње дотјераше,
0853 Па Спасоју Божја помоћ вичу,
0854 Питаше се за мир и за здравље.
0855 Изведе их до свога чардака,
0856 Сва тројица сједе пред чардаком.
0857 У хлад сјели под танку јелику,
0858 Па Спасоја Велагића пита:
0859 „Велагићу, Богом побратиме!
0860 Одавно се видјели нијесмо,
0861 А куд си се побро замучио,
0862 Доклен ли ћеш уморити дора?”
0863 А вели му Велагић Селиме:
0864 „Побратиме Жагровић Спасоја!
0865 Хоћу доље Шибенику саћи,
0866 Да избављам бега Мехмед бега
0867 И бегових седам бајрактара,
0868 Ево каже Ајановић Ахмо,
0869 Да су они још у Шибенику.”
0870 Па му вели Жагровић Спасоја:
0871 „Чујеш ли ме Богом побратиме,
0872 Побратиме Велагић Селиме!
0873 Видиш побра мога и твојега,
0874 Једнаци сте оба у образу,
0875 Да спремимо Ајановић Ахма,
0876 Нека иде право на Крајину,
0877 Нека каже личком Мустај бегу:
0878 „ „А мене су теби оправили;
0879 Спремио ме Жагровић Спасоја
0880 И са њиме Велагић Селиме,
0881 Селам су ти оба оправили.” ”
0882 Нек’ бег купи серхат и Крајину,
0883 Нек’ поведе калауз Ризвана,
0884 Нек’ поведе војску крајевима;
0885 Нек’ изведе калауз Ризване
0886 Војску силну до мога чардака.
0887 Кад нам Турци до чардака дођу,
0888 Голема је Костреша планина,
0889 По планини покрићемо војску,
0890 А ми ћемо оправит уходе,
0891 Спремит их до бијеле цркве,
0892 Кад баница буде ишла цркви,
0893 Хоће л’ она о цвијету доћи.
0894 Ако цркви она не долази,
0895 Нек’ се војска у Крајину врати,
0896 Да удримо с војском Шибенику.
0897 Није ласно на њег ударити,
0898 С једне стране што се може доћи,
0899 А по суху доћи Шибенику,
0900 Добро знадеш, Богом побратиме!”
0901 Па спремише Ајановић Ахма,
0902 Оде Ахмо право у Крајину,
0903 А остаде Велагић Селиме
0904 На чардаку свога побратима,
0905 Хоће чекат војску од Крајине.
0906 Па да видиш Ајановић Ахма,
0907 Па он бегу на Крајину зађе,
0908 Бегу каже, што је и како је.
0909 Оде беже војску сакупљати,
0910 Скупља војску читав мјесец дана,
0911 Скупи војске двадесет хиљада,
0912 Све бијесна по избор јунака
0913 И добави калауз Ризвана,
0914 Па му вели лички Мустај беже:
0915 „Чујеш мене, калауз Ризване!
0916 Мореш ли ми ти провести војску,
0917 Провести је на Костреш планину
0918 До чардака Жагровић Спасоје?”
0919 А вели му калауз Ризване:
0920 „Могу беже, живота ми могу!”
0921 Отлен крену лички Мустај беже
0922 И поведе из Крајине војску;
0923 Ну да видиш калауз Ризвана:
0924 Он све ноћом с војском путоваше,
0925 Дневи крије по планини војску,
0926 Па изведе војску на Кострешу
0927 До чардака Жагровић Спасоје,
0928 Уведоше бега на чардаке
0929 И добро су бега дочекали.
0930 Кад се беже одморио туде,
0931 Па вели им лички Мустај беже:
0932 „Чујеш мене, Жагровић Спасоја!
0933 Јесте л’ кога к цркви оправљали?” —
0934 „Јесмо, беже, живота ми мога!
0935 Баница ће к цркви долазити
0936 У недјељу, која прва дође,
0937 До недјеље три бијела дана.”
0938 Ту је беже био заноћио
0939 У чардаку Жагровић Спасоја,
0940 А вели му бег Мустај бег лички:
0941 „А кога сте доље оправљали,
0942 Да нам хилу учинити не ће?”
0943 А вели му Жагровић Спасоја:
0944 „Ником другом вјеровао н’јесам,
0945 Да га спремим цркви баничиној,
0946 Ја сам мога брата оправио,
0947 Мога брата Жагровић Стевана.
0948 Ти се не бој, бег Мустај бег лички,
0949 Никакве се, беже не бој хиле!
0950 Чујеш мене, бег Мустај бег лички,
0951 Кад сведемо војску у лугове,
0952 Ми ћемо се тебдил учинити;
0953 И ја ћу се тебдил учинити
0954 Са Турчином Велагић Селимом;
0955 Сићи ћемо до камене цркве,
0956 Па баницу туде дочекати,
0957 Хоће л’ довест бега Мехмед бега,
0958 Хоће л’ довест седам бајрактара, —
0959 И њезину војску осејрити.
0960 Ондар ћемо у лугове доћи,
0961 Па ти чисти хабер донијети.”
0962 Зборећи их сабах затекао,
0963 Ту је беже данак заданио
0964 И акшам су туде дочекали,
0965 Кад је ноћи по јацији било,
0966 Па да видиш Жагровић Спасоја,
0967 Он од земље на ноге скочио,
0968 Па завика грлом бијелијем:
0969 „Хајте Турци, да ми путујемо,
0970 Вакат нам је ноћас путовати!”
0971 Јест се војска хитро опремила;
0972 Пет стотина љутога ускока,
0973 Стотина му оста код чардака,
0974 Да му чува чардак од Маџара.
0975 Па одоше право низ планину
0976 И сведоше војску у лугове.
0977 Када војска у лугове сашла,
0978 Па Спасоја бегу проговара:
0979 „Бег Мустај бег, Богом побратиме!
0980 Покриј беже из окола војску.”
0981 Па покрише војску из окола,
0982 Таман војска око јела пала,
0983 Тадај вели Жагровић Спасоја:
0984 „Велагићу, Богом побратиме!
0985 Дер обуци маџарске хаљине.”
0986 А Велагић обуче хаљине,
0987 И Спасоја хаљине обуче,
0988 Па су добре коње појахали.
0989 Па да видиш Велагић Селима,
0990 Гдје он вели личком Мустај бегу:
0991 „Ми одосмо каменитој цркви.
0992 Ако мени до невоље дође,
0993 Истурићу двије пушке мале,
0994 Обје пушке до два хабердара.
0995 Кад чујете пушке у лугове,
0996 Нек’ полете брже коњаници.
0997 Знадни добро, лички Мустај беже,
0998 Гдје сам онда затурио кавгу
0999 Код бијеле цркве баничине.”
1000 Па Спасоја брату говораше:
1001 „Чујеш брате, Жагровић Стеване!
1002 Ти ћеш ниско попушћати друштво,
1003 А с нашијех пет стотина друга,
1004 Близу цркви ти ћеш прилазити,
1005 Јер је у нас поуздано друштво.”
1006 То рекоше, па се раздвојише
1007 Обадва су цркви салазили,
1008 Не спази их нико од Маџара.
1009 Кад су дошли цркви баничиној,
1010 Поч’о се је народ искупљати,
1011 Па све народ цркви долазаше;
1012 Код цркве су ноћцу заноћили,
1013 Кад у јутро зоре дочекаше,
1014 Око цркве народ се скупио,
1015 Јер је била цвијетна недјеља.
1016 Док на граду пукоше топови,
1017 Тутањ дође цркви баничиној;
1018 Док рекоше, баница је пошла
1019 Из бијела шибеничког града. —
1020 А што вели Жагровић Спасоја:
1021 „Чујеш ли ме, силан Велагићу!
1022 Ми хајдемо коње појахати,
1023 Хајд’мо пољем ниско салазити,
1024 Да сејримо војску баничину,”
1025 Отале су коње појахали,
1026 Покрај мора коње отјераше,
1027 Покрај мора помоли се војска,
1028 Па катане прве им бијаху,
1029 А за њима пјешци ударили.
1030 Има брате силовите војске!
1031 Кочије се једне помолише,
1032 Кочије су шибеничког бана,
1033 У кочијам’ бан је и баница,
1034 Све гледају до два побратима;
1035 Кочије су њиха разминуле,
1036 Још педесет пролази кочија;
1037 Па погледа Велагић Селиме:
1038 Кочије се друге помолише,
1039 Нит’ их вуку коњи нит’ волови,
1040 Већ их тегли седам бајрактара
1041 Нашег бега — жалосна му мајка!
1042 Па погледа Жагровић Спасоја,
1043 Па угледа Ђулић бајрактара,
1044 На Ђулићу одијела нема,
1045 Поцрнио као гавран црни,
1046 Бос је Ђулић, ни обуће нема,
1047 У Ђулића ноге испуцале,
1048 Испуцале руке до рамена,
1049 На глави му капа издерана,
1050 Кроз капу му перчин пропануо.
1051 Па што вели Жагровић Спасоја:
1052 „Побратиме Велагић Селиме,
1053 Види вашег Ђулић бајрактара!” —
1054 „Видим, побро, живота ми мога!”
1055 Па је Селим дора протјерао
1056 Мимо вранца Жагровић Спасоје,
1057 Бајрактаре срете и кочије.
1058 Велагићу сузе удараху,
1059 Велагић им турски селам викну.
1060 Бесједи му Ђулић бајрактаре:
1061 „Хај не лудуј, фисан Маџарине,
1062 Не спрдај се турскоме селаму!”
1063 Па да видиш силна Велагића!
1064 До кочија дотјера дората,
1065 На кочијам чоху подигнуо,
1066 У кочијам’ бега угледао
1067 И код њега лијепа Ружица,
1068 Мила кћерка шибеничког бана,
1069 Играју се у кочијам’ шаха;
1070 У бега је сабља преко крила.
1071 Па му вели Велагић Селиме:
1072 „Бег Мехмед бег, гром те ударио,
1073 Видиш, беже, њима не видио!
1074 Гдје ти црче седам бајрактара,
1075 Теглећи ти варакли кочије!”
1076 А вели му бег Мехмед бег лички:
1077 „Хајд’ не лудуј, фисан Маџарине!
1078 Не тегли ме седам бајрактара,
1079 Већ ме тегле двије бедевије.”
1080 Па до пола сабљу потегао,
1081 До пола је бјеше извадио.
1082 Па потегну Селим хамајлију,
1083 Па он учи своју хамајлију,
1084 Гони дора според кочијама,
1085 Маџари се ништа не сјећаху.
1086 А да видиш Жагровић Спасоја,
1087 Па до бега дотјера вранина,
1088 Са кочија подиже кадифу,
1089 У кочијам’ бега угледао,
1090 Па му вели Жагровић Спасоја:
1091 „Видиш беже, њима не видио!
1092 Гдје ти црче седам бајрактара,
1093 Вукући ти варакли хочије!”
1094 Кад погледа беже из кочија,
1095 Ал га вуче седам бајрактара,
1096 Када беже видје бајрактаре,
1097 Тадај беже у кочијам’ писну.
1098 А да видиш Жагровић Спасоје,
1099 Па потегну сабљу од појаса,
1100 У катане јуриш учинио.
1101 Кад то видје Велагић Селиме,
1102 Обадвије пушке истурио
1103 Турци чуше у луговим’ пушке,
1104 А да видиш Жагровић Стевана,
1105 Па полетје лугом махнитијем,
1106 А за њиме пет стотин’ другова
1107 Стеван виче личког Мустај бега:
1108 „Брже с војском, лички Мустај беже,
1109 Јер Спасоја хоће погинути.
1110 И са њиме силан Велагићу!”
1111 Плану пушка код бијеле цркве.
1112 Обадва су затурила кавгу,
1113 Па је Стеван к цркви долетио.
1114 Паде земљи друштво Стеваново,
1115 Па запуца из хитрих пушака.
1116 У то доба лички Мустај беже,
1117 Ударише турски коњаници.
1118 Но да видиш Жагровић Спасоје,
1119 Посијече једног капетана
1120 И врана му ата уграбио;
1121 Па он дође бегу Мехмед бегу:
1122 Изашо је беже из кочија,
1123 Гола му је сабља у шакама,
1124 Држи сабљу у десници руци,
1125 А лијевом држаше Ружицу,
1126 Милу кћерку шибеничког бана.
1127 Па му вели Жагровић Спасоја:
1128 „Мај ти ата, беже Мехмед беже,
1129 Јаши ата, Бог те не убио!”
1130 Бег Мехмед бег ата узјахао,
1131 Ни дјевојке не хтје оставити,
1132 Те је Ружу на сапе турио,
1133 А чува га Жагровић Спасоја.
1134 Док дјевојку пасом опасао,
1135 Опаса је од сабље кајасом,
1136 Добро за се привеза дјевојку.
1137 По пољу је тама притиснула,
1138 Пушка пламти као смрековина.
1139 Но да видиш бега Мехмед бега,
1140 Беже бјежи лугом крајевима,
1141 Па из боја бјеше изјахао,
1142 Беже дође у врх од лугова,
1143 Избјежо је тамам два сахата,
1144 Па је беже ата одјахао,
1145 Беже сједе у зелену траву,
1146 А код њега кафазли Ружица.
1147 Тамам сједе и мало отпоче,
1148 Док му седам бајрактара дође:
1149 Бајрактари у крв огрезнули,
1150 А вели им беже Мехмед беже:
1151 „Оклен знате, да сам овдје дошо?” —
1152 „Каза нама Жагровић Спасоја,
1153 Каза нама, гдје си побјегао.”
1154 А вели им беже Мехмед беже!
1155 „О Бога вам седам бајрактара!
1156 Што се ради код бијеле цркве
1157 Ко ли гине, ко ли задобива?”
1158 А вели му седам бајрактара:
1159 „Не питај нас, беже Мехмед беже!
1160 Доста јада и тамо и амо,
1161 Бој је био пуних пет сахата,
1162 А ко није туде погинуо,
1163 Погинуо од маџарске војске,
1164 Он побјеже право Шибенику,
1165 Сва маџарска војска побјегнула,
1166 Па се јесу у град затворили.
1167 Не смје беже на град ударити,
1168 Па се војска отлен повратила,
1169 Вратила се баничиној цркви;
1170 Кад су дошли пред црквенска врата,
1171 Туде нашли обе Жагровића,
1172 Голе сабље држе у шакама,
1173 Обадва су у крв огрезнула
1174 Ко је дошо прије од Турака,
1175 Хоће Турци, да обију цркву.
1176 Не даду им до два Жагровића:
1177 „Ми не дамо цркве обијати,
1178 Док не дође лички Мустај беже!”
1179 У то доба бег Мустај бег дође,
1180 Беже љуби оба Жагровића,
1181 Па их љуби међу очи црне;
1182 Доклен дође сердар ага Мујо,
1183 Мустај бегу оде бесједити:
1184 „Бег Мустај бег, све ти јазук било,
1185 Нема твога брата Мехмед бега,
1186 Ни твојијех седам бајрактара,”
1187 А вели му Жагровић Спасоја:
1188 „Побјего је бег Мехмед бег лички,
1189 Побјего је на лугове горње.”
1190 Жагровићи цркву отворише,
1191 Отворише, па је похараше,
1192 Па по пољу купе рањенике,
1193 А лешине туде покопаше.
1194 Па што веле оба Жагровића:
1195 „Бег Мустај бег, хајде да идемо,
1196 Маџарима море индат доћи,
1197 Па моремо грдно изгинути.”
1198 У ријечи у којој бијаху —
1199 Док на граду пукоше топови,
1200 Све маџарска придолази војска.
1201 Када Турци зачуше топове,
1202 Па отален Турци покренуше,
1203 Па су дошли на лугове горње,
1204 Туде нашли бега Мехмед бега
1205 И код њега до пет бајрактара,
1206 А два леже у зеленој трави,
1207 Јер су оба допанула рана;
1208 Па умрла оба бајрактара.
1209 Бајрактара оба укопаше,
1210 Па отален Турци покренуше;
1211 Изађоше на Костреш планину
1212 До чардака Жагровић Спасоје. —
1213 Жагровићи туде остануше,
1214 Беже оде натраг у Крајину.