Мртве вечери I, II

Мртве вечери Писац: Јаков Шантић

* * *

                         13.
        Мртве вечери

                                    I
Велико, нијемо, бескрајно и модро
Преда мном море шири се кô платно,
А тамо далеко страшни огњи горе
Грозни и дивни. Пламено и златно
То сунце мрије!... Гле ни једног гласа –
 
Заспало небо, дријемају вали;
Спи море даљно, кô мртвац блиједи
На своме одру, међ' небом и жали.
 
О, заспи и ти, моје срце биједно!
Нек умру жеље, нека овог часа
Болови заспу једним дугим санком
Кô ово небо, море без таласа.
 
У Дубровнику, 1901.
 
                                    II
Гле море бескрајно, што без шума спава,
Кô уморан војник иза борбе худе;
Безбројне звијезде преко неба плава
У безданој ноћи са трепетом блуде!
 
Дише поноћ нијема! А обале лијепе,
Завила је велом дубоким и тавним,
А маслинâ сјенке крстаре и стрепе
На грудима мора заспалим и равним!...
 
А ја, усред ноћи и тишине грозне,
Куд са страхом идем, у чежњи без наде...
Гледајући небо и звијезде позне
Стојим, као биједник – пун бола и јада...

---

Извор

• Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 110-111.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 119 година.