Мојој музи

Војислав Илић

Мојој музи Писац: Војислав Илић

С небесне висине своје, кô светли ђеније мира,
Ти си ми пружила лиру. И колебљиви дух
Прèну се од гласа твога, и гордо потресе лира
   Мој очарани слух.

И препорођен тако, под заставом слободе
Мој дух се глупости смејô на њеном шареном трону
И грубој сокачкој луди, и робу салонске моде,
   Нарцису фанфарону.

Векови минуше тако. Древни се идоли скрише,
А разврат једнако живи и груба сила с њим,
Ја се колебам снòва, и ја се не смејем више
   Над смрадним гробом тим.

Спустивши клонулу главу на своје уморне руке,
На развалинама духа ја нађох изворе туге:
Но глуви за речи твоје, не чуше небесне звуке
   Ни власници, ни слуге.

И сад не тужим више. Застор је подигнут свети,
И кип Саиса древног обнажен сад је тек:
Живот је оргија гнусна над којом без трага лети
   За веком мрачни век.


1. август 1890.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 192, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.