Младост Доситија Обрадовића/21
| ◄ ДЕСЕТА ПОЈАВА | ПРВА ПОЈАВА | ДРУГА ПОЈАВА ► |
ТРЕЋИ ЧИН
I ОДЕЉЕЊЕ[1]
Усамљено и засађено место недалеко од манастирске шуме. Чесма, а мало даље од ње гроб Смиљине мајке на коме је уздигнут дрвен крст.
ПРВА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ и ВАСИЛИЈЕ
(ДОСИТИЈЕ је у калуђерском оделу — Долази полагано)
ВАСИЛИЈЕ:
Не знам како да си растумачим цело твоје понашање!... Позвао си ме да с тобом пођем, и ево сло већ два сата далеко од манастира а ти још ниси ни словца проговорио!
ДОСИТИЈЕ:
На мети смо; одмах ћеш све знати... Допусти само да видим јесмоли сами. (Погдеда у наоколо.)
ВАСИЛИЈЕ:
Сами?... А зар би могло још овде кога бити?!
ДОСИТИЈЕ (не слушајући на питање — као за себе):
Још је нема; не чујем јој гласа; још имамо, дакле, времена.
ВАСИЛИЈЕ:
Чуј ме, брате и друже, нек’ сам који нисам, ако од свега речи разумем!
ДОСИТИЈЕ:
Све ћеш одмах знати.... Седи овде поред мене (Седну.)... Василије брате, ти добро знаш, нити је нужно да ти кажем да те љубим као свог рођеног брата.... А како не бих? — Ти си ми свагдар искрен пријатељ био; увек бранио и извињивао док су ме други кудили и осуђивали. Од првог дана, кад сам у овај манасгир ступио, па све до данашњега дана, увек си добар и благ био са мном, па си тако и задобио моју чисту и искрену љубав и пријатељство.
ВАСИЛИЈЕ:
Добро, брате; али зашто напомињати све то?!
ДОСИТИЈЕ:
Јер сам наклоњен тајну једну да ти исповедим, коју од дужег времена у грудима негујем у очекивању услуге од тебе, коју ни од кога не бих искао.
ВАСИЛИЈЕ:
Све што је пријатељство у стању учинити, готов сам учинити за тебе.
ДОСИТИЈЕ:
О томе сам уверен био. Слушај дакле. Док сам ја још ђаком, надувен високоумном и трулом намером да се посветим, тумарао по манастирској околини, тражећи пештере и пустиње, долазио сам више пута и на ово место, да се уморен од препеке и угрејане фантазије, поред ове хладне чесмице одморим и напијем хлађане воде. Тако сам једаред лешкао овде на меканој трави, у мислима блудећи по ливиским пустињама, кад ал’ зачујем умиљат глас, љубак и пријатан — глас анђела небескога... Одмах за тим зашушти грање око мене и укаже се дивне лепоте надземно створење, са погледом пуним чара и осмехом рајске врлине. Учини ми се да анђео с неба стоји преда мном. Љупко ме погледа, невино и без свакога страха, да ми се душа у мени затрептала. Поглед ми је висио на очима дивотнога тога створења. Нит’ сам дисао, нит’ што чуо, нити сам у стању био словца прословити....
ВАСИЛИЈЕ:
То је, дакле, био анђео с неба?
ДОСИТИЈЕ (жалосно):
То је била само једна девојка —- то је била Смиља.
ВАСИЛИЈЕ:
Како?... Дакле то је била обична девојка?
ДОСИТИЈЕ:
Обична?! — Не, није обична! Надвишена је она над свима другима!... Слушај само. Девојче кад ме је опазило, не уплаши се ни најмање, већ ми најумиљатијим гласом, што сам икада у моме веку чуо, назове добар дан и за тим чесми приступи. Онда сам тек опазио крчаг у њеној руци и полако к себи дошао, јер сам видео да је то просто девојче што по воду долази и да није небеско створење или, управо да рекнем, да није анђео божји, кога би бог послао да ме у мојој самоћи посети. Јер, морам ти се исповедити, ја сам тврдо уверен био да ће бог, мене ради, ма када чинити чудеса, те зато у онај пар нисам ни најмање посумњао да је давно пожељени час куцнуо.
ВАСИЛИЈЕ:
А зар се сада томе више не надаш?
ДОСИТИЈЕ (озбиљно):
Сад сам паметнији. Добар отац игуман, твоје књиге и ово девојче разведрили су и рашчистили мисли моје.... Но слушај даље. Док је девојче крчаг свој наливало, догоди се у мени највећа промена. Ражљутио сам се био што ме је девојче за неколико тренутака обмануло, да сам је могао држати за анђела небеског и, место да сам њеном учтивом поздраву учтиво одговорио, скочио сам као помаман и оштрим је гласом запитао: ко је она и шта овде тражи?.... Тако је суров сваки онај, који се осети погођен у својој лудој сујети.
ВАСИЛИЈЕ:
Ти сам себе љуто осуђујеш!
ДОСИТИЈЕ:
А немам ли зар право?.... Ко је мене опуномоћио да је питам ко је и шта тражи?... Је ли ова чесма моја?... Није ли овај лепи и широки свет свију нас?... И, најпосле, је ли она крива, ако сам ја луд био да је држим за све друго пре него за оно што је заиста: створење свевишњега Творца?!... Да, да, добри мој друже, никада нисам већег презрења заслужио него. онда кад сам друге презирао, сматрајући себе за најбољега и најмудријега!...
ВАСИЛИЈЕ:
Ти си одступио од твоје приповетке.
ДОСИТИЈЕ:
Кад сам, дакле, тако оштро и без основа насрнуо на девојче, она се окрете и благим ми гласом одговори: „Дошла сам по воду за мога оца, кад довече кући дође с рада, да има хладне и добре воде да се напије, и дошла сам да наберем смиља, да оплетем венац мојој мајци што овде под овим каменом лежи". И онда ми покаже овај мали крстић што га видиш и што је она сама својом руком издељала и засадила....
ВАСИЛИЈЕ:
Сирото девојче!
ДОСИТИЈЕ:
Смиља је све то благим и мирним гласом рекла, а ипак је у њеним речима преговора било који ми се одмах срца коснуо тако, да сам са свим посрамљен остао пред њом. Одмах у први мах хтео сам извинити моје сурово понашање, но проклета гордост и надувено високоумије моје не дадоше ми нагону срца мога следовати и ја без збогом остај окренем се и срдито одем у манастир.
ВАСИЛИЈЕ:
И ниси Смиљу никад више видео?
ДОСИТИЈЕ:
Напротив!... Тога вечера и целе те ноћи једнако ми је Смиља лебдела пред очима. Њен љупки глас једнако је звучио у мојим ушима и никако да заборавим њене речи: „Дошла сам да набереж смиља и оплетем венац мојој мајци што под овим каменом лежи“.... Сирото девојче, тако млада и већ без матере, која би је љубила и неговала, која би је слабу и невину руководила и бранила!... А кад бих помислио на моје сурово понашање, стидео бих се самога себе и не бих у стању био сам себи опростити!... Сутра, тек сам се пробудио, одмах се одважим и тога дана до чесмице отићи. Једва сам дочекао да ближе вечеру буде, и још сунце није засело било, а ја се већ, не знам ни сам како, нађох код чесмице. Нисам дуго чекао, а девојче опет дође са крчагом у једној а венцем од смиља у другој руци. И опет ми назва добар дан, и ја сам је тога дана због мог пређашњег понашања за опроштење молио. Од тога дана долазио сам сваки дан у исто доба на ову чесмицу, а исто тако и Смиља никад није изостала. Од дана на дан све смо се боље и боље упознавали. Наше је пријатељство све веће и веће бивало. Ја сам јој помагао смиља брати и венце плести. Неких пута опет читао бих јој по гдешто из житија светих отаца, но она, колико је радо примала цвеће из моје руке, толико није марила за све што бих јој читао. Слушала би ме стрпељиво, п’онда би ме прекинула с речма: „Све то не увесељава срце моје толико, као кад чујем како птице певају, како лишће шушти, како поток жубори, као кад видим леп цветак, као кад осетим топлоту сунца, па опет после тихи ветрић или хладећу хладовину. Зашто ми читаш те страшне приповетке, зашто да зебем и стрепим, кад је овај свет тако леп, тако пун благослова божјег, да човек увек треба да се радује и весели?!“... Тако ми говораше она, а ја бих онда бацио књигу, па бих с њоме слушао певање птица, шапутање лишћа и жубор потока, а Смиља би ми све то растумачила: ово да је весео разговор, оно смех и шала; оно опет песма у славу божју.... Тако сам трајао месец дана, пун среће и блаженства....
ВАСИЛИЈЕ:
Ти си, дакле, заљубљен био?
ДОСИТИЈЕ:
Заљубљен?! — Ја не знам.... Више пута сам се питао какво је то чуство што га имам наспрам тога девојчета, но јасног одговора никад си нисам дао, а можда нисам смео да дам!... Био саи срећан и задовољан, то је све што знам. Зашто сам био, то нити сам хтео нити хоћу и сада да знам!... Већ слушај ме даље. Док сам тако срећне дане трајао, укаже се на ведром небу блаженства мога црн облак, и од тога дана остави ме срећа моја. Мој добри игуман — лака му црна земљица била! — предвиђајући да ће услед калуђерских сплетака, у Шишатовац на епитимију отправљен бити, хтео је још за времена моју давнашњу жељу да испуни, и тако ми даде једног дана на знање да ће ме велике недеље у Карловце повести, да ме на Велики четвртак архиепископ Павле Ненадовић за ђакона рукоположи. Ова вест, која је пре врхунац мојих давнашњих жеља била, сада на ту помисао, да ће ме мој чин од Смиље са свим раставити, уплаши ме тако јако да сам у први мах хтео добром игуману о врат пасти и молити га, да моје рукоположење на дуже времена одгоди. Но, с једне стране бојећи се да тиме моју тајну не издам, а с друге стране стидећи се од самог себе да се у мојим жељама и тежњама непостојан покажем, учиним се да ме је та вест врло обрадовала и захвалим добром игуману на његовом очинском заузимању. Тога и идућих дана нисам смео ову вест Смиљи да саопштим, јер знајући да ће се за цело обистинити, одлагао сам горки час нашег растанка. Но час тај све се више и више приближавао и дође најпосле и велика недеља. Ах, добри друже, ово што ћу ти сада казати, не да се речима описати.... (Снужди се.)
ВАСИЛИЈЕ:
Добри друже, прекини твоју приповетку. Остави је за други пут.
ДОСИТИЈЕ:
Не, не; сада ти морам све исповедити.... Пре месец дана, дан пре мога одласка дођем на ову чесмицу. Смиља је већ чекала на мене. Морала је познати тугу на моме лицу, јер ме одмах запита што сам снужден тако. Онда јој ја све исповедим.... (Мала пауза.). Смиља ме је мирно слушала, рекао би човек да је приправна била, но лице јој све блеђим и блеђим постаде, очи јој се замутише, док јој најпосле из њих не потекоше два потока горких суза. Ах, шта бих ја дао, да сам те сузе уставити могао!...
ВАСИЛИЈЕ (брише сузе):
Хајде говори само даље.
ДОСИТИЈЕ:
Смиља ме ухвати за руку и тужним ми гласом рече: „Димитрије, једини друже мој, једини пријатељу мој, зар хоћеш да ме саму на свету оставиш?!... Зар ти је милија црна она хаљина, него сирото девојче без мајчине бриге, остављена на белом свету, коме си ти друг, пријатељ, братац био?!... Коме ћу ја тајне моје да исповедим, коме ћу јаде да кажем, с киме радосг да делим?!... Погледај како лишће жалосно шушти, како поток тужно жубори, како су птице од туге за мном несрећницом ућутале?!... Смилуј се на мене, немој ме остављати, а бог ће те за то наградити!“.... А кад јој ја одговорих да ја баш зато и идем у калуђере, да бога хвалим и славим, онда је она махала главом говорећи ми: „Бог не захтева да мене сироту оставиш, он који је тако неизмерно добар и који је отац свију сирочади".... Тако ме је, сиротица, одговарала и преклињала, но ја остадох непоколебим. Видећи Смиља, да ме није у стању одвратити рече ми најпосле: „Е добро, кад те моје речи нису у стању одвратити, а оно ће те тајна моја, јер не сумњам да је бог тебе изабрао да решиш судбу моју. Сутра у ово доба нађи се овде, а дотле се промисли и поврати сестри твојој, јер колико сам сигурна да ме сутра нећеш оставити, толико бих волела да то учиниш, пре него што тајну моју дознаш. Али немој да не дођеш, пре него се не покалуђериш, јер после је доцкан и нећеш никад више дознати тајну моју“. Ово рекавши, изтргне руку своју из моје руке и, узевши крчаг свој, брзо отиде.
ВАСИЛИЈЕ:
Сирото девојче, баш сам љубопитљив за њену тајну. Дакле сутра дан кад си дошао....
ДОСИТИЈЕ (снуждено):
Сутра дан ја —- нисам дошао.
ВАСИЛИЈЕ:
Али прекосутра и идућих дана?
ДОСИТИЈЕ:
Прекосутра сам био у Карловцима рукоположен за ђакона!
ВАСИЛИЈЕ:
Ти дакле од оно доба Смиљу ниси видео?
ДОСИТИЈЕ:
Нисам. — Оног вечера, кад смо се растали, рече ми игуман да ћемо дан пре него што смо уговорили били, дакле, одмах сутра дан у Карловце ићи, и ја не имадох времена састати се са Смиљом, а нисам опет ни смео па ни хтео игуману се поверити. Од то доба ево већ прође месец дана. Мој нов чин, међутим и отпутовање доброг игумана у Шишатовац и његова смрт не дадоше ми времена да се са Смиљом састанем. Но она ми је увек пред очима лебдела; помисао на њену тајну једнако ме је мучила, а не могавши већ дуже издржати, одважио сам се да ти се исповедим.... Сада пак, кад си све чуо, сад ми буди у помоћи, помози тајну Смиљину дознати, јер ми лежи као грех на души.
ВАСИЛИЈЕ:
Добро, драги друже; али шта ћу ја ту да учиним?
ДОСИТИЈЕ:
Чуј ме, Василије; ја немам снаге ни одважности да овако у овој црној мантији пред Смиљу изађем. А не би ми ни цељи помогло, јер је Смиља рекла, да ће мн њену тајну само дотле исповедити, док се не покалуђерим. И како је то већ учињено, како сам се ја већ одрекао света и рода, одрекао и саме Смиље, тако ми ни Смиља своју тајну поверити неће. Ја не знам зашто ме њена тајна толико мучи. — Може бити да је каква маленкост, каква скромна девојачка тајна, какве девојке хиљадама имају; ал’ може бити да је и замашна и решавајућа по судбу њену; може бити да је моја помоћ нужна, и онда како да опростим себи што је нисам дознао?... Зар ми није Смиља рекла да је тврдо уверена, да је мене бог послао да о њеној судби решим?... А зар ми њена судба не лежи најближе срцу моме? — Ја сам се могао одрећи света, куће и кућишта, рода и пријатеља, па и саме Смиље; али моје помоћи сиротима и потребнима нисам се одрекао, нити ћу се икада одрећи. Зато те ево молим, друже мили, буди ми у помоћи да тајну њену дознам и ја ћу ти до гроба бити благодаран.
ВАСИЛИЈЕ:
Ја сам готов; али реци како?
ДОСИТИЈЕ:
Ја сам већ мислио на то. Који час мора Смиља овде бити. Ја ћу се овде у близини сакрити, а ти је дочекај.... Реци јој да се нисам покалуђерио, већ да сам ово месец дана болестан био. - Бог ће ову лаж из добре намере опростити! — Кажи јој да сам се сада већ предигао тако, да до цркве могу отићи и да сутра хоће да ме покалуђере, но да се ја сећам њених речи и да сам због тога тебе послао, да теби тајну њену исповеди пре него мене покалуђере.... (Чује се певање.) Ево је иде већ.... брзо одавде, а ти немој на моје речи да заборавиш.
ВАСИЛИЈЕ:
Али....
ДОСИТИЈЕ:
Друже, пријатељу, не одричи ми ове услуге! (Оде.)
Референце
уреди- ↑ Овај први део одговара четвртом чину старијега рукописа и пошто управо одавде и настаје главна разлика у једном и другом рукопису, то ћемо изнети у целини два последња чина старијега рукописа.
ЧЕТВРТИ ЧИН
СОБА КОД ШУМАРА
ПРВА ПОЈАВА
ШУМАР И МАРА
(ШУМАР ХОДА ПО СОБИ, А Мара седи и пише)
ШУМАР:
.... Како год хоћеш, девојко; ја те нећу присилити и што говорим само тебе и твоје среће ради чиним.
МАРА:
Слатки бабо, ја сам тако срећна, да веће среће не тражим.
ШУМАР:
Ти то не разумеш... Девојке иикада не мисле даље од носа!
МАРА:
Немајте бриге, бабо, добро сам ја размислила ствар.
ШУМАР:
Али тако леп мдадожења....
МАРА:
Има и лепших....
ШУМАР:
П’онда је шумар из спахилука....
МАРА:
Мени је довољна ова наша кућица....
ШУМАР:
Е, па добро, он ће се тебе ради искати за манастирског шумара.
МАРА:
А, бабо, шта то рекосте? — Спахиски шумар, па да спадне на манастир!....
ШУМАР:
Е, видиш је сада!... Море, он је све готов за тебе учинити... Он те воли преко мере...
МАРА:
Ал’ ја никако не могу допустити, да он мене ради проигра своју будућност.
ШУМАР:
Већ с вама девојкама не може ни ђаво изићи на крај!...
МАРА:
Има нх који знају....
ШУМАР:
Ваљада Димитрија мислиш?
МАРА:
Ја нисам ништа рекла....
ШУМАР:
Већ знам ја ваш разговор... Но што се Димитрија тиче, не бих ништа имао противно; ал’ то је све бадава, Димитрија хоће у калуђере.
МАРА:
Ко зна, бабо!
ШУМАР:
Ко зна, ко зна?!... Ја знам и он зна, а и ти знаш...
МАРА:
Ја не знам ништа, бабо, баш ништа.
ШУМАР:
А ти га питај кад не знаш, па ћеш видети да је тако.
Мара:
А могу ли ја њега за то питати?!
Шумар (срдито):
Боже мој, ове су девојке у стању човека у неприлику довести!... Шта ја знам?... Ради шта хоћеш.... (гледа на прозор) Ево га баш где долази....
ДРУГА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ и пређашњи
ДОСИТИЈЕ (на вратима):
Добар дан, старче.... Маро, добар дан...
МАРА:
Тако те дуго нема!...
ШУМАР:
Добро, синко, кад си дошао. Можда ћеш ти боље изаћи на крај с овом девојком: ја нисам у стању. (Пође.)
ДОСИТИЈЕ:
Куда?... Куда?...
ШУМАР:
Идем мало пред авлију да испразним уши од Мариног разговора. (Оде)
ТРЕЋА ПОЈАВА
ДОСИТИЈЕ и МАРА
ДОСИТИЈЕ:
Јеси чула, Маро, шта баба вели?
МАРА:
Баба је мало зле воље.... Али то није ништа, одмах ће га проћи... Али ти си се мало закаснио....
ДОСИТИЈЕ:
Боже сачувај!... Ја сам још пре времена дошао.
МАРА:
Онда ми се, дакле, само чинило тако дуго. Све једно.... само кад си дошао.... Данас сам са свим расположена за учење.
ДОСИТИЈЕ:
Тим боље.... Дакле, хоћемо ли читати или писати?
МАРА:
Писати прво, после ћемо читати.
ДОСИТИЈЕ:
Добро, дакле. Ја ћу ти говорити, а ти пиши; али не сме бити ни једне погрешке.
МАРА:
Неће бити ни једне; ја ћу добро пазити.
ДОСИТИЈЕ:
Само шта да пишемо?... Штогод из Часловца....
МАРА:
Не то.... што друго..., што већма треба.... на пример....
ДОСИТИЈЕ:
Но?
МАРА:
На пример.... писмо.
ДОСИТИЈЕ:
А коме би ти да пишеш?...
МАРА:
Истина, ја немам другарица....
ДОСИТИЈЕ:
Видиш, дакле, да је боље из Часловца....
МАРА:
Не, не.... ја бих воледа писмо.... На пример.... ха... да пишем своме оцу....
ДОСИТИЈЕ:
А шта знамо њему писати?...
МАРА:
Сад ћу ти казати. Мој отац — ал’ немој му казати да сам ти ја тајну открила — мој отац хоће да остави ову нашу малу, лепу, кућицу....
ДОСИТИЈЕ:
Шта?!...(За себе.) Онда би и Мара отишла!...
МАРА (за себе):
Он је побледео!... (На глас.) Да, и да иде неком спахији за шумара. Је ли да то не може бити?...
ДОСИТИЈЕ:
То јест, ако би твој отац боље живео.... до боље среће дошао.... онда.... на сваки начин.... нема сумње.
МАРА:
Да оде?... Онда, куд бих ја?!
ДОСИТИЈЕ:
Па и ти с њиме...
МАРА:
Тако?... Дакле, теби не би било жао да ја отидем?...
ДОСИТИЈЕ (ватрено):
Како питање, Маро?!... (Тргне се.) То јест, ако је твоја срећа с тиме скопчана....
МАРА:
Већ ја видим; мене нико не воли!
ДОСИТИЈЕ (за себе):
Не воли?!... Ја је не волим?!.., Питај ћелију моју; колико сам ноћи за тобом уздисао!... Питај срце моје за ким бије непрестанце!...
МАРА (за себе):
Он је збуњен!... (Наглас.) Ти ниси ништа одговорио?
ДОСИТИЈЕ:
То јест.... ти немаш право да те нико не води. Сви те ми водимо.
МАРА:
И ти?
ДОСИТИЈЕ:
То јест.... ја не бих имао повода да те не волим.... моју ученицу и то добру ученицу....
МАРА:
И ништа више?
ДОСИТИЈЕ (за себе):
Како ме мучи ово девојче!... (Наглас.) Да пређемо на писмо.... Добро, кад хоћеш а ти пиши оцу....
МАРА (мало срдито):
Како је твоја воља. (Седне да пише.)
ДОСИТИЈЕ:
Дакле, горе у среди: „Слатки мој бабо".... Јеси ли добро иаписала да видим....
МАРА:
Не, не... кад будем са свим готова.. онда ћеш прегледати.
ДОСИТИЈЕ:
И то ће добро бити.... Дакле даље.... Шта си хтела да пишеш?
МАРА:
Да богме, кад ми недаш говорити!... Дакле, мој отац хоће да оде на спахилук, па бих га ја хтела молити да не иде, већ да остане овде.
ДОСИТИЈЕ:
Ал’ твој отац не зиа читати?!
МАРА:
Све једно, прочитаће му калуђери, па ће га тиме више обрадовати.
ДОСИТИЈЕ:
Е, а ти пиши : „Слатки мој бабо"...
МАРА:
То већ имам.
ДОСИТИЈЕ:
„Ја те волим од свег срца."
МАРА:
Срца и душе....
ДОСИТИЈЕ:
Добро дакле, „и душе, и ако и ти мене волиш"....
МАРА:
„Волиш"?... Са свим добро!
ДОСИТИЈЕ:
„А ти немој ићи у спахилук"....
МАРА:
Већ сам иаписала.
ДОСИТИЈЕ:
... „Већ остани овде у нашој малој кућици да живимо срећно"....
МАРА:
Срећно до гроба.
ДОСИТИЈЕ:
Добро, добро „до гроба". Сад потпиши: „твоја, тебе искрено љубећа кћи"....
МАРА:
Кћи....
ДОСИТИЈЕ:
Но, сад твоје име...
МАРА:
Мара....
ДОСИТИЈЕ:
Но, сад дај да прочитам....
МАРА:
Још не.... треба да савијем, п’онда долази с поља.. Како ћу с поља?
ДОСИТИЈЕ:
„Моме милом оцу"... То је доста.
МАРА:
Тако!... Сад сам готова.
ДОСИТИЈЕ:
Сада ми дај писмо.
МАРА:
Још не. Мораш ми се прво заверити да ћеш, кад ово писмо прочиташ, искрено казати: је ли добро или није.
ДОСИТИЈЕ:
Да како, да ћу....
МАРА:
Али искрено?..
ДОСИТИЈЕ:
Какво патање?!
МАРА:
Добро памти што си рекао!...
ДОСИТИЈЕ:
Ал’ нашто све то?!
МАРА:
Зато, јер од тога писма зависи срећа мога живота...
ДОСИТИЈЕ:
Ја те не разумем! Твој глас дрхће!...
МАРА:
Немој заборавити... Искрено ми реци: да или не... Па сад ево ти....
ЧЕТВРТА ПОЈАВА
ШУМАР, ИГУМАН, ВАСИЛИЈЕ и пређашњи
ШУМАР:
Изволите само, нећете их ни мало узнемирити.
(Изађе.)
ИГУМАН:
Добар дан, децо.... Вредан, вредан.., Но, Димитрије, како се влада твоја ученица?
ДОСИТИЈЕ:
Врло добро! Она напредује не мож’ боље бити.
ИГУМАН:
А ти, Маро, јеси ли ти задовољна са учитељем?
МАРА:
Ви то и сами знате, оче...
ИГУМАН:
Та да, већ то ја и сам знам.... (За себе.) Ннкад боље!... Они се воле, а и шумар ми је то већ казао.... Сигурно је да се неће покалуђерити.
ВАСИЛИЈЕ (за себе):
Опасност је велика.... овога је девојка са свим заплела у своје замке!
ИГУМАН:
Но, па дед мало да и ја чујем.
МАРА (скочи игуману и ухвати га испод руке):
Мало доцније. Имам прво да вам покажем моје ружице... хајдете са мном.
ИГУМАН:
Лепо, лепо. Ево ме, дете моје... (За себе.) Добро дете!... Како је безазлена!... (Гласно.) Хајдемо дакле. (Оде.)
МАРА:
До виђења, господин-учитељу.... Ево вам писмо, да видите, јесам ли га написала без погрешке.... Да или не!... (Да му писмо и оде.)
ПЕТА ПОЈАВА
ВАСИЛИЈЕ и ДОСИТИЈЕ
ВАСИЛИЈЕ (за себе):
Нема сумње, са свим му је завртела мозак!...
ДОСИТИЈЕ (за себе):
Шта је ово?!... „Моме милом Димитрији"!... Та ја сам рекао „оцу"... да видимо даље....
ВАСИЛИЈЕ (за себе):
Ово га писмо збуњује!... (Нагне се и гледа иза рамена.)
ДОСИТИЈЕ (чита):
„Слатки мој Димитрије"!... Нема сумње писмо је на мене! .. „Ја те љубим од свег срца и душе".... је л’ могуће?!.. „Ако и ти мене љубиш, а ти немој ићи у калуђере, већ остани овде у нашој малој кућици, да живимо срећно до гроба. Твоја, тебе искрено љубећа Мара".... Она ме љуби.... она ми нуди руку своју!... Мили Боже, како да поднесем толику срећу, толико блаженство!...
ВАСИЛИЈЕ (за себе):
Он је изгубљен!... Он љуби!...
ДОСИТИЈЕ:
Маро, душо моја.... анђеле мој!... Ти ме љубиш... а ја?... Зар ја тебе не љубим?!... Зар ниси ти живот мој?!... Не, не... ја те нећу оставити.... ти ћеш моја бити....
ВАСИЛИЈЕ:
А манастир?.. А калуђерство?
ДОСИТИЈЕ:
Мани се, оче!... Ниси уживао раја што га љубав пружа....
ВАСИЛИЈЕ:
Ко ти то каже?... Љубав?... Ха... ха... ха... Љубав је лаж. Сваки онај који држи да је љубљен, тај је преварен!
ДОСИТИЈЕ:
Оче, ти сумњаш о мојој љубави?!... Ти сумњаш о љубави моје Маре?!...
ВАСИЛИЈЕ:
Мара тебе не љуби; она љуби другог.
ДОСИТИЈЕ (ухватн га за гушу):
Ти си луд, гадни створе!... Ни речи више!... То је опадање!...
ВАСИЛИЈЕ:
Ха... ха. ха... Опадање, велиш?.. А хоћеш ли доказа?...
ДОСИТИЈЕ:
Хоћу, и то одмах, јер ако не докажеш што си рекао, нећеш главе изнети!...
ВАСИЛИЈЕ:
А ти ме пусти... (Приступи прозору.) Ево их где иду.... Још који тренутак, па ће бити и доказа....
ДОСИТИЈЕ:
Доказа ми дај, црни опадачу!... Нећеш ми тако лако умаћи!...
ВАСИЛИЈЕ (радосно се тргне):
Не вичи тако!... (Пакосно.) Хоћеш доказа?... Ходи ближе... Гледни кроз овај прозор.... Шта видиш доле у башти?...
ДОСИТИЈЕ (тргне се):
О, Боже, та то је сан!... То не може бити!... Он, мој поочим... мој добротвор!...
ВАСИЛИЈЕ (пакосним смешењем):
Јест, твој добротвор!... Али то није сан, то је јава!... Видиш како седе једно поред другога на клупи... како му је главу па прси наслонила.... како је с усхићењем гледа....
ДОСИТИЈЕ:
О, престани, не парај ми срце!... Ћути... онеми!... Дај да бежимо с овог пакленог места... Али не, не могу... Ноге ми се чисто укопале... Поглед ми је као закован.... Не могу да га од туда свратим, ма знао ослепити!... (Непомично стоји и гледа напоље.)
ВИСИЛИЈЕ (после мале паузе са претворном љубазношћу):
Димитрије сине, дођи к себи... Та шта звераш онамо? — Зар не видиш да тамо више никога нема?... Дођи к себи.... Прибери се! (Одвуче га од прозора.)
ДОСИТИЈЕ:
Он?!.. Он, кога сам држао за мога добротвора... он је њен љубазник?!... А она? — Она њега љуби, а меие вара!.. Мене,који сам је љубио из свег срца мога? (Плаче.)
ВАСИЛИЈЕ (за себе):
Игра је добивеиа: он је мој!... (Гласно.) Исплачи се, друже, то је још све.
ДОСИТИЈЕ:
Мало час бејах блажен... бејах срећан!.. За њу бих дао будућност, живот мој... А сада? — Сад сам гори од просјака!... Сву моју срећу разрушили су они, које сам највећма на свету љубио!... (Покрије лице.)
ВАСИЛИЈЕ:
Ублажи се, друже, још има лека. Одећа црна опростиће те гадног овог света.
ДОСИТИЈЕ:
Одећа црна?... Да, то је лек срцу моме.... то је вечито с богом, које ми ваља рећи.... Хајдмо, хајдмо одмах.... Овде су паклене муке!... Срце хоће да ми пукне!... (Наслони се на Василија.) Плачем као мало дете!
ШЕСТА ПОЈАВА
МАРА, за тим ШУМАР и пређашњи
МАРА (с врата):
А зар сте ви овде?... А ја вас тражим свуда... Ал’ шта је то?!... Димитрије се сав променуо!... Шта је?!... Говорите!...
ВАСИЛИЈЕ:
Није ништа; ја ни сам не знам.... Прочитао је неко писмо.... па се мало расрдио...
МАРА:
Расрдио?!... Је ли то истина, Димитрије?... Ти не говориш?!.. Боже!... Шта то све значи?!...
ДОСИТИЈЕ (хладно):
Значи то, да сам све разумео... да су ми се очи отвориле....
МАРА:
П'онда?... Одговори....
ДОСИТИЈЕ:
П’онда?!.. Ха... ха... Ти још питаш?!.... Е,чуј мој одговор: од данашњега дана моја нога неће прелазити више овога прага... Од данашњег дана, ја немам ученице, ни ти учитеља... За који дан... сутра још... одрекао сам се света и тебе... Моја је кућа манастир.... Мантија црна то је позив мој!
МАРА:
Димитрије!.... Не говори.... немој ме убити!...
ДОСИТИЈЕ:
Збогом, Маро.... На твоје писмо, то је мој одговор.
ШУМАР (улази):
Шта је то?!.... Шта је то?!...
МАРА (притрчи му и загрли га):
Бабо, ја сам врло несрећна!...
ВАСИЛИЈЕ:
Време ће и твоју рану залечити.... Хајдмо....
ПАДА ЗАВЕСА