Млади морнар
Доста бјеше муке, страве,
Више моје младе главе
Пламтила је муња, гром;
Дизали се бурни вали,
Ломили ми чамац мали
Својом срџбом помамном.
Мислио сам у понору,
Валовитом пустом мору,
Да ћу наћи гробак клет,
И без сузе, опроштаја,
Без мајчиног загрљаја
Оставити, млађан, св'јет.
Ал', гле, сину зрачак среће,
Све се ближе луци креће
Залутали чамац мој!
Смјело бурне вале стриже
И ево га, сретно стиже
Ка обали премилој.
Ал' шта видим?!... Отац, мати,
Сеја, братац умиљати
Сузом лица облили.
Не бојте се! Ево стижем,
И капицу у вис дижем,
Здраво да сте, здраво сви!
У Бечу, 2. новембра 1889.