Мијат хајдук
Вино пије Мијате ајдуче,
У Прологу, под јелом зеленом;
Кад се Мијат вина понапио,
Онда Мијат књигу накитио,
Па је шаље на Удбину равну, 5
На Удбину ЏаФер-беговици.
Госпо моја, ЏаФер-беговице,
Пошаљи ми арач од Удбине,
Пошаљи ми три товара спензе,
Један товар пара и дннара, 10
Други госпо, самије дуката,
Трећи товар сами карантана.
Ако ли ми ти послати нећеш,
Ето мене теби на диване,
Твојега ћу бега погубити, 15
И твоје ћу дворе попалити;
Тебе оћу у шаке ватати,
Тући ћу те плетеном канџијом,
Па ти нећу дати ни плакати!“
Оде књига од руке до руке, 20
Па је дошла беговици младој,
Књнгу штије, а на њу се смије,
Књигу штије, другу руком пише,
„Ој Мијате, горски пустахија,
Ја с’ не бојим на Босни везира, 25
Да ће граду отворити врата,
Док је мени бега господина,
Камо л’ тебе, жалосна ти мајка.“
Оде књига натраг уз натраге,
Књига дође Мијату на руке, 30
Књигу штије Мијате ајдуче,
Књигу штије, ни мила му није.
Ону штије, другу руком пише,
Па је шаље у Посавље равно,
Побратиму Сави од Посавља: 35
„Ој побрице, Саво од Посавља,
Сакупи ми Посавске ајдуке,
По имену, које теби пишем,
Мрка Бранка и војводу Јанка,
И Васиља из доњег Косиња. 40
Узми собом Вида Жеравицу,
Не остави Раду Трескавицу,
И поведи црног Арапина,
Добро туче бичем плетенијем.
Сви заједно дошли на Удбину, 45
За велико доба долазили,
Гледала их ЏаФер-беговица,
Гледала их, па је говорила:
„Ој бога вам, незнани јунаци,
Од куда сте од кога ли града, 50
А докле сте подигли се млади?“
Вели њојзи Мијате ајдуче:
„Госпо моја, ЏаФер-беговице,
Ми ти јесмо од цареве војске;
Је ли дома беже, господине?“ 55
„Није дома беже, господине,
Отиша’ је у Приморје равно,
Заробити робља свакојака.“
Кад то чуо Мијате ајдуче,
Удари се руком по кољену: 60
„Јао мени, жудна срећо моја,
Да је сада беже, господине,
Дао би нам свима вечерати,
И дао би конак коначити!“
Данак прође, тавна ноћца дође, 65
Они иду пред бегове дворе,
Цвилио је Виде Жеравица,
Цвилио је као робињица,
Тјешио га раде Трескавица:
„Мучи, мучи, танка робињице, 70
У мене је госпа милостива,
Што имаде, сиротињи даде,
Све за душу свога господара!“
То слушала ЏаФер-беговица,
Па дозпва двије диклетине: 75
„Од кад беже на вратима виче,
Де, скочите, отворте му врата!“
Али неће двије диклетине!
Скочила је ЏаФер-беговица,
И бегу је отворила врата. 80
Увати је Мијате ајдуче,
Предаде је својој дружиници,
Удари је црни Арапине,
Удари је бичем плетенијем,
Куд удара бичем плетенијем, 85
Црна крвца кроз кошуљу врца.
Проговара Џафер-беговица:
„Ој, Мијате, ој, по Богу брате,
Не дај мене дружби цвијељати,
Ето теби свег’ бегова блага, 90
И ето ти бегово од’јело,
Нос’ Мијате, што је теби драго,
Само немој руха дјевојачког,
Јер је јуче млада испрошена,
На Удбину за Бешировића, 95
Који пасу на четверо овце,
Шаре краве, брда прекривале,
Врани коњи брда и долине!“
Оде Мијат у горње чардаке,
Па налази лијепу дјевојку: 100
„Ој, бога ти, лијепа дјевојко,
Отвор’ сандук лијепа дјевојко!“
Десном руком сандук отварала,
А лијевом сузе утирала,
Он покупи њено одијело, 105
И загрће диван кабаницу.
Још јој вели Мијате ајдуче:
„Душо моја, лијепа дјевојко?
Је л’ пристала диван кабаннца?
Кад овлико јоште руха стечеш, 110
Доћи ће те братац походити,
С богом остај лијепа дјевојко!“
„Пошо с богом, Мијате ајдуче,
Кад дошао мене не нашао.“
Покупише све бегово благо, 115
И одоше у гору зелену.
Кад су стали злато дијелити,
Не д’јелише бројем ни рачуном,
Већ дијеле на капе јуначке,
На јунака девет, десет капа. 120
Кад су стали скерлет дијелити,
Не дијеле лактом ни аршином,
Већ дијеле од јеле до јеле,
На јунака девет дојелака.
Кад су стали свилу дијелити, 125
Не дијеле вунтом ни кантаром
Већ дијеле јуначким нарамком:
На јунака девет нарамака.
Онда било сад се спомињало,
На Удбини на Турској Крајини. 130
Прибиљежио: Паја Д. Бабић.
